Рецензија
Пут лирског стваралаштва Жељка Кужета обасјавају звезде, оне јасно обасјавају сваку страну његове душе. То, наравно нису обичне звезде, то су сва она лица која су на путу његовог стваралаштва трен или вечност, она носе оно нешто што се памти .
Први део збирке каже да је свако нечија звезда, па је тако и сам песник звезда што тражи своју срећу. И спреман је на све до граница људског достојанства. Никако није спреман на понижења света и времена које га окружује. Као и сви ми са собом носи своје туге и своја разочарења, али воли живот. Сажима време и људе који је спотичу, чак је ироничан према властитом болу, зна где су границе и никада оне који су показали своје право лице не вређа, већ њихове мане узима као властите.
Такође не заборавља оно што јесте, оно од кога је и чега потекао. Баш тако јасан је и његов стих, конкретан, пун емоција, живота. У песми као звезда трага за бољим, иако је нека необична туга у њему, он не посустаје, већ се смеје и тако побеђује све оно што није добро, ствара нову енергију. Његове радости и туге кроз песму граде нови карактер, дају му сигурност, песничку ширину, отварају душу, рађају плач и смех као неминовност. Његови извори су здрави и непресушни, трају у његовом постојању, ту се негде крије породица, дом, место где је било најлепше и најсигурније. Ту се крије лепота песме. Његове очи, његова душа корача улицама вољеног града, све то даје једну чврстину, један прави темељ и снагу истини и праштању, то је у ствари његова највећа драгоценост.
Управо, тако храбро наставља даље у другом делу збирке „Сузе на издисају”, ширећи венац емоција љубави и пролазности као свакодневица, о болу, о срећи, о свему ономе што оставља некакав траг. У овом делу збирке емоције су на свом врхунцу, он се носи са њима колико год биле болне. Песме оснажује изузетан смисао за контраст, он није себичан, све лепе тренутке дели са другима, а из оних других учи. Воли слободу, птице, наилази на раскршћа и путоказе са прегршт супротности.
И тако одраста и гради своју личност, уверава себе у јасност животних заблуда. И најзад Жељко у својим стиховима налази скровиште од разочарења, гради кућу радости и надања, ту су слике и мисли које памти, песма је снага његовог праштања, његово божанство што га свакако чини посебним.
Зоран Џакула
---------------------------------------------------
СВИ СМО НЕЧИЈА ЗВЕЗДА
---------------------------------------------------
ОНА ЈЕ МОЈА САМО МОЈА
Тамо где Сава Тврђаву милује
А стара клупа време не мери
Где мостић суви канал премошћује
Тамо су моје најлепше вечери
Тамо крај храма Свете Тројице
Тамо где нећу никад више доћи
Тамо на трави у сенци борова
Тамо су моје најлепше ноћи
Тамо где је песмом опеван вашар
Моје је јуче, данас и сутра
Тамо где чај се из ренке пије
Тамо су моја најлепша јутра
Тамо где фонтана “Шарени трг” купа
Тамо је остало највише тајни
Тамо где увек баро сам био
Тамо су моји најлепши дани
Тамо где Шанери химне певају
Где аутоотпада има једно море:
“Дођите код нас, ваш ауто је већ овде”
Тамо су моје најлепше зоре
Тамо где чивије више не краду
Где сам без крила био у лету
Тамо је рођена и мучки убијена
Љубав једна највећа на свету
_____________________________________________________________________
ХТЕО САМ ДА БУДЕМ ЗВЕЗДА
Волело бих да сам рођен на селу
Да у срцу носим ту предивну слику
Могао бих тада писати о прелу
И звону на овну предводнику
О мирису траве покошене
И љубави косца и чобанице
О житу златном у амбару старом
И точку старе воденице
О потоку бистром, извору хладном
Опевати сељачке руке вредне
И ћилиму шареном неком намењеном
Истканог руком девојке чедне
Мог’о бих стару мајку поменут'
И топле наборане руке њене
Цвркут птица са пропланка
И мирис погаче тек печене
Овако могу само да сањам
И да ме туга у срцу мучи
Џаба што песничког имам дара
Кад мора да труне и у мени чучи
И тако остаје само да желим
Да сам на селу рођен
Живим у граду и свестан тога:
Другом сам неком звездом вођен
_____________________________________________________________________
ДОДИРНИ ЗВЕЗДЕ
Када сања о висини
Описује крила лака
И пожели да је птица
Да полети до облака
Зашто мора бити птица
Да се вине у небеса
Зар не може једноставно
Да постане стјуардеса
_____________________________________________________________________
НАЈЛЕПША ЗВЕЗДА НИЈЕ НА НЕБУ
Био сам дете нисам знао
Зашто јабука не падне сама
Зашто је морала да би пала
Читаво стабло да тресе мама
Можда се неко сада пита
Што тата није, шта је са њиме
Ма ту је тата нигде не скита
Мама је тресла само због риме
_____________________________________________________________________
СВЕ СУ ЗВЕЗДЕ ДАНИЦЕ
Ја нисам грешник који је бахат
И нисам онај што за грехе не хаје
Свестан да грешим ко и сви други
Ја сам грешник који се каје
Ја нисам нафуран и нисам нарцис
Једноставно нисам крај очију слеп
Ја не чекам никога да ми каже
Сам сам свестан колико сам леп
Ја сам обичан човек скроман
И нисам онај што воли да суди
За мене не постоје добри и лоши
Постоје добри и бољи људи
Ја волим Сунце, дан и Месец
И волим ваздух који дишем
Ја нисам песник из школске лектире
Ја само волим песме да пишем
Скромност је моја једина мана
Пишем шта хоћу до миле воље
Поштујем Хајнеа, Лорку, Јесењина...
Али моје песме су малкице боље
_____________________________________________________________________
ЖЕЛЕЛА ЈЕ ДА ДОДИРНЕ ЗВЕЗДЕ
Наслонила је главу на моје раме
желећи да додирне звезеде.
Оне звезде које не зна како изгледају
а о којима је читала у песмама.
Сви песници који их помињу не описују их,
па је желела бити прва која ће то урадити.
Наслонила је главу на моје раме
желећи да додирне звезде.
Али звезде није видела.
Ни оне сјајне а ни ону
најсјајнију међу њима.
Иако беше срећна,
постала је одједном врло тужна
јер је схватила да ће та тајна
остати таквом и даље.
Да ће те звезде које нико није описао
и даље остати сјајне и неодољиве
у песмама врлих песника.
Наслонила је главу на моје раме
желећи да додирне звезде.
Није се могла издвојити
али је успела натерати мене да постанем
један од оних који је песму посветио љубави.
О звездама које она није могла да додирне.
Наслонила је главу на моје раме
желећи да додирне звезде
а и не знајући ни ко сам ја.
_____________________________________________________________________
ПРИЈАТЕЉ МЕЂУ ЗВЕЗДАМА
Како је дивно лагати знао
Ко мед су текле његове речи
Ни јавност, ни скромност ни године
Ништа није могло да га спречи
Био је и остао слаткоречив
И ко му поверовао не би
Занесен, озбиљан, публике жељан
И сам је скоро веровао себи
Имао је нешто у себи топло
Дечачко невино лице
И душу чисту ко небо велику
Ах те очи, очи издајице...
_____________________________________________________________________
ПЕВАЈУ ЗВЕЗДЕ САЊАЛИЦЕ
Схватио сам
да сам те измислило.
Да ниси ни постојала.
Измислио те
и избрисао
све твоје мане
и преувеличао
сву ту доброту.
Живела си
у мојим сновима
неодољива
и са особинама анђела.
Била си пажљива
и сваку моју жељу испуњавала,
срећом бојила
сваки тренутак мога живота.
Схватио сам
да сам те измислио,
да си ти она
лепа девојка из снова
коју мушкарац сања
док га нека стварна
не прене из сна.
_____________________________________________________________________
НИСУ СВЕ ЗВЕЗДЕ ПАДАЛИЦЕ
Живео лепо, весело, срећно
Убијао ласте, газио мраве
Рушио гнезда испод стрехе
Људима олако разбијао главе
Никоме није рекао здраво
Никоме никада пружио руку
Непозната за њега беше суза
И када туче и кад га туку
Другове, кумове имао није
Себи је сам довољан био
Једино девојке тукао није
Њима је само шамаре делио
Увек је исто лице имао
И кад би летео и кад би пао
Крао је све што се украсти може
Просјаку милостињу отимао
А онда једног јутра јесењег
Црквена звона јавише нама
Дошла је по њега без позива
Она што не бира и долази сама
Зашто сам песму отпев’о њему
А не мају и мирису јоргована
Па тек толико да спречим да кажу:
Био је будала неопевана
_____________________________________________________________________
ДОК ЗВЕЗДЕ ПУТУЈУ МОРЕМ
Залутам понекад
на зидине које су некада
чиниле кулу,
на пролећа успомена
и згажене тек процвале латице.
Однесе ме некада машта
на обале мора
чији таласи запљускују
заборављена лета
и бришу нестварне пејзаже.
Збуне ме та бесплатна путовања
у познате, иако сваки пут
другачије, пределе.
Бесплатна или плаћена можда
некада давно...
_____________________________________________________________________
ЗВЕЗДА У ПРАШИНИ
Понекад док лутам
предграђем без циља,
или је циљ управо та бесциљност,
неки то зову шетња,
посматрам успут псе луталице
и на тренутак ухватим себе
како им завидим.
Не делују ми да лутају,
шта више имам осећај да,
за разлику од мене,
тачно знају где
и зашто су се упутили.
Постанем сигуран да је тако
када се враћам и видим их
како безбрижно леже
након тумарања,
а ја улазим у стан,
исти онакав
какав сам и изашао,
не знајући ни где
ни зашто сам ишао.
А ја сам шетао
а они лутали?
_____________________________________________________________________
ЗВЕЗДЕ СИЈАЈУ ПО ДАНУ
Можда некада, можда,
Сећању том ћу одолети
Можда ћу некада, можда,
И њу престати волети
Можда ће некада, можда,
Цветати увели цветови
Можда ће можда, некада,
Оживети нестали светови
Можда некада, можда,
Јер "никада" не треба рећи
Можда ће можда, некада,
Престати сузе пећи
Можда некада, можда
Сањаћу лепше снове
Можда ћу некада, можда
Пожелети љубави нове
Можда ће некада, можда,
Потећи пресахли потоци
Можда ће можда, некада,
О прошлости причати пророци
Можда некада, можда,
Јер "никад" не треба рећи
Можда ћу можда, некада,
Пронаћи пут ка срећи
_____________________________________________________________________
ЗВЕЗДЕ НАД ПУСТОМ УЛИЦОМ
Певаћу маленим птицама
Потоку жуборе украсти
До звезда лагано скочити
У најдубљу јаму упасти
Исплешћу венац цвећарима
Лопову ловину отети
Сунце на небу грлити
На крст ћу себе распети
Ал' никад нећу молити
Нити ћу милост тражити
Сузама тугу ћу скривати
Боли ћу јецајем блажити
_____________________________________________________________________
ЈА СВЕ ЗВЕЗДЕ ЈЕДНАКИМА ВИДИМ
Ја сваки пут напишем песму
Коју још нико написао није
Пишем о цвету, птици и Сунцу
Док душа таму и чемер крије
Ја сваки пут кад пишем песму
Не желим са њом ништа баш рећи
Јер ко би читао тугу моју
Зато ја пишем о туђој срећи
Ја сваки пут кад завршим песму
Не желим никога о њој питати
У свакој ће неко пронаћи себе
Сваку ће неко и двапут читати
Ја сваки пут кад читам песму
Учини ми се ко празна слама
Ал' знам да неко неће то рећи
Зато и ову поклањам вама
НАЈВЕЋА ЗВЕЗДИЦА
Изнајмљена гарсоњера
у центру маленог града на Сави.
Около светла,
сјај и раскош
или, бар ми се тако чини.
И сваки пут кад дође,
поново и поново
премеравам простор
и питам се
како у тако малену собу
стане толика љубав
коју донесе...
ВЕТАР ЈЕ ЗВЕЗДУ УГАСИО
Све ћу ти дати али кад пођеш
Немој да ништа остављаш
Понеси тада све што је твоје
Тамо где живот настављаш
За мене не брини јак сам човек
Немој се никада вратити
Јер тугу, бол и патњу своју
Нећу ко казну схватити
Немој да размишљаш зашто сам такав
Не покушавај да би ме разумела
Само ме послушај и не питај ништа
Јер схватити ионако не би умела
Јер када дођеш тамо где крећеш
Размисли шта ћеш све донети
И ја сам твој и тамо где идеш
Мораш и мене понети
_____________________________________________________________________
ЗВЕЗДА НА ТУЂЕМ НЕБУ
Да ли је могуће написати песму
Којом ћеш некоме нешто рећи
Да плаче с тобом у болу твоме
Ил' пева с тобом у твојој срећи
Сваки ће читалац у песму моју
Део свога живота ставити
Плакаће с песмом боли своје
С песмом ће своју срећу славити
И нико неће мислити на мене
Због среће моје радостан бити
Или због бола о којем певам
Неће баш нико сузу пустити
Ал' ја сам писац само док пишем
И нисам морао ништа питати
Певаћу, плакаћу кад читалац будем
Јер и ја ћу своју песму читати
_____________________________________________________________________
ЧИЈА ЈЕ ЗВЕЗДА КОЈА НИЈЕ МОЈА
Ја знам да исто не може бити
Не исто него ни слично томе
А шта ми вреди то знање моје
Рана не зараста на срцу моме
Ја знам добро да не може бити
Данас ни сутра то што беше јуче
А шта ми вреди то знање моје
Кад срце не слуша, теби ме вуче
Раздире бол ме у грудима
Докле ће, не знам шта ћу са собом
Остатак живота сутра бих дао
За један дан проведен с тобом
Затворен, усамљен, у четири зида
Осећам се окованим робом
Остатак живота данас бих дао
За један минут проведен с тобом
Живим ко мртвац без осећања
И нимало се љубави не стидим
Остатак живота сада бих дао
Само на секунд да те видим
Жеље су жеље а јава јава
Од живота мога нема ни сене
Остатак живота дајем за сазнање
Да л’ некад бар помислиш на мене
_____________________________________________________________________
ЗВЕЗДА У ПОМРАЧИНИ
Још букти пламен радости
и смех са плочника
прекривених ружама.
Не напушта осећај топлине
и мирис багрема с пропланка
који се шири пољем.
Нису студен ни снег
расхладили лето које цвета
у башти снова.
Нису.
Све је још ту.
Жива су сећања...
_____________________________________________________________________
СВЕ ЗВЕЗДЕ НЕМАЈУ ИМЕ
Не, немој да се јављаш
Сам ћу без тебе снивати
Ил' како то људи кажу:
Уље на ватру немој доливати
Не, немој да ме зовеш
Сам ћу да сносим бол
Послушај шта људи кажу:
Не просипај на рану со
Не, немој опроштај да нудиш
Шапатом ни галамом
Сети се да људи кажу:
Не гаси ватру са сламом
Не, немој да се надаш
Нећу за љубав просити
Знај зашто људи кажу:
Не дрва у шуму носити
Не, немој поруке да шаљеш
Знам их напамет већ сваку
Не желим што људи кажу:
Зидати кулу по облаку
Не, немој за мном да плачеш
Немој се само брукати
Лако је кажу људи
На туђем гробљу кукати
Не, немој ни да сањаш
Јер ништа ти неће вредети
Не треба што људи кажу:
Орла учити летети
Не, немој тугу глумити
Јер лако ћу је провалити
И немој што људи кажу:
Светло у подне палити
Не, немој да ме молиш
Кажи опрости ми Боже
Јер као што људи кажу:
Ког' нема без њег' се може
НИЈЕ СВАКА ЗВЕЗДА ЗВЕЗДА
Кад црни облак небо прекрије
У души кад се угаси плам
Да ли је лепше бити са неким
Или је боље плакати сам
Када се смејеш наћи ћеш друга
Биће ти лепо као у бајци
А када плачеш неће их бити,
Плакати можеш у крилу мајци
Једино мајка увек се смеје
И радује се твојој срећи
Једино она заплакаће
Када ти сузе почну тећи
А ако мајку своју немаш
У души када загасне плам
Не очекуј друга ни пријатеља
Сузе ћеш своје плакати сам
---------------------------------------------------
СУЗЕ НА ИЗДИСАЈУ
---------------------------------------------------
НА РАСКРШЋУ ПУТОКАЗА
Ову ћу песму поклонити вама
И прво време биће песма нова
Ко има очи научиће нешто
За друге биће ово нека слова
Немам идеју, немам ни тему
А ни навику да нешто бришем
За сада имам само потребу
Да вам нову песму напишем
Не, не морам да причам глупости
Не морам ништа ни да слажем
И могу да напишем песму
А да са њом ништа не кажем:
У првом стиху нећу ништа рећи
У другом због риме написаћу: чесма
Са трећим настаје четврта строфа
С четрвтом строфом - готова песма
_____________________________________________________________________
ЛИПА ПОРЕД ПУТА
Београдска ноћ
ишарана светлима,
украшена звездама.
Мој град.
Моја ноћ.
Продавци сладоледа са Кеја,
улични свирачи из Кнеза,
просјаци са Зелењака
трговци сувенира са Калиша...
Сви спавају само ја стражим,
и бојим се,
ако заспим нећу знати
да ли сам је сањао.
Сањам тако док ме
не превари сан...
ДРУМОВИ БЕЗ КРАЈА
Несрећне љубави не постоје
Придев им се на крају припише
Несрећни постану љубавници
Љубав је љубав и ништа више
Ни тужна судбина не постоји
Она што тера боре на лице
Својим животом управљаш сам
Тај израз смислише кукавице
Ни тешка времена не постоје
Може бити тешко само бреме
Сваки је дан Бог истим створио
Људи се мењају а не време
_____________________________________________________________________
РОСА НА ЗВОНИКУ
Увела бреза са шкртим хладом
Под брезом мала сломљена клупа
На клупи старац ишибан ветром
А срце истом топлином лупа
У срцу старца тајна скривена
Истим је жаром још увек љуби
Јасне су само наде и жеље
А лик све више и више се губи
Свакога дана већ пола века
Долази старац под ову брезу
Још као младић завет је дао
Да ће чекати своју принцезу
Некад је бреза зелена била
И клупа нова под њеним хладом
Обећа младић веселог лица
А чека старац са седом брадом
Увела бреза на месечини
Под брезом старац чека у ноћи
Принцеза бела – принцеза црна
Једна од њих две њему ће доћи
_____________________________________________________________________
ЗДЕНАЦ РАДОСТИ
Имена се дају градовима,
планинама и рекама.
Стварима и биљкама.
Појавама.
Свему.
Понекада понекоме чак и два.
Називље је потребно
да бисмо разликовали
оно што је исто,
именом их начинимо
различитим.
Јасно ми је то.
Понекад неко име
понесе више њих,
одговора им.
Онда тим именима
припишемо придев
па их опет разликујемо.
Јасно ми је и то.
Али она?
Она је једна, једина.
Другачија од свих.
Зашто она има име?
Е то ми није јасно...
_____________________________________________________________________
УМОРНИ СВАТОВИ
Не треба славити рођендане
Јер тад се нормално дете родило
Касније кад си будала постао
Славиш ли што се то догодило?
Нису се родиле Инстаграм лепотице
Фејсбук мангупи и остали
Нормалне бебе тада су рођене
А кретени су касније постали
Не, не желим да се издвајам
Нећу да рушим ничији сан
Није ни мени тешко да кажем
Нек ти је срећан рођендан
_____________________________________________________________________
СУНЦЕ У ПРОХЛАДНОЈ НОЋИ
Натерај сузе да стану саме
И срце своје да радост живи
Кривца не тражи међу другима
За ништа нису други криви
Не носи ништа у себи дуго
Испричај тугу било коме
Јер кад се накупи пуна чаша
Просућеш је по неком своме
Ради по срцу а не за људе
Не можеш њима удовољити
Ма шта да радиш, ма колико добро
Оно што желе они ће говорити
Не сањај оно чега немаш
И чега можда неће ни бити
Јер снови ће ти узети јаву
И то што имаш ћеш изгубити
Мртвима остави њихово јуче
Не окрећи се потонулом броду
Твоје је данас да га живиш
А сутра припада само Господу
_____________________________________________________________________
ЛЕПТИР НА УВЕЛОМ КАМЕНУ
Ћути ноћас са мном док свећа не догори
Испевај песму среће угаси фењере туге
Ћутањем испричај живот и срце ми отвори
Тамнину душе своје прекриј са бојама дуге
Ћутаћу ноћас са тобом док свемир не полуди
Урлаћу тихо у себи за себе, тебе и друге
Ћутањем причаћу роман из срца које се буди
Тамнину душе своје прекрићу бојама дуге
Ћутимо ноћас заједно док свећа не догори
Ћутимо ноћас заједно док свемир не полуди
Ћутањем испричај живот и срце ми отвори
Ћутањем причаћу роман из срца које се буди
Певајмо песме среће
Гасимо фењере туге
Урлајмо тихо у себи
За мене, тебе и друге
Тамнину душа наших
Прекријмо бојама дуге
_____________________________________________________________________
НА ГРОБЉУ РАДОСТИ
Тешко полети песма о туђем болу и сузи
Нижу се стихови неки о неуспешном боју
Ал' крила песника вину до дна морских дубина
Кад песмом оплакује тужну судбину своју
Лако полети песма, песма о своме болу
Нижу се стихови сами, у бело гробови крече
О туђем болу он пева, о туђој сузи пише
Јер његов бол га боли, његова суза га пече
Нека полети песма, песма о болу и сузи
У освит новог дана кад Месец и Сунце зађу
Нек’ ова песма моја постане гроб прошлости
За бол и сузе свих који се у њој пронађу
_____________________________________________________________________
ПРОЛЕЋЕ НЕМИРА
На празном перону
прекривеном снегом
остали су трагови.
Возови су отишли
а најупорнији чекају,
понекад крене неки ванредни.
Моја карта је истекла,
неискориштена
али не мари.
Ионако је била
повратна.
_____________________________________________________________________
ДОЗВОЛА ЗА ЉУБАВ
Забрани птици црној у ноћи
Да изнад моје главе лети
Пољупцем једним сломи јој крила
Шта сам ти било ако се сетиш
Нисам становник срца твога
Ни сам сад не знам где сам
Нисам ти судбина, срећа ни радост
Ал' нешто ти ипак јесам
Забрани облаку тамном на небу
Да скрива радост и сунца сјај
Пољупцем једним растерај таму
Дванаест месеци нек' буде мај
Не умем лагати себе и друге
Скривати тугу осмехом вешто
Нисам ти љубав, нада ни чежња
Ал' ипак јесам ти нешто
Забрани трулежи мирис да шири
Тамо где цвета липа
Пољупцем једним ти много можеш
Јер нешто ти јесам ипак
_____________________________________________________________________
ПТИЦА СЛОМЉЕНИХ КРИЛА
Све сам јој тајне причао своје
Део живота мога је била
Када потонем, без наде паднем
Она ми је увек давала крила
Када ми груди притисну боли
Или кад суза из ока крене
Једина утеха, нада и снага
Увек је она била уз мене
Сваки сам јој сан испричао
И сваку моју жељу скривену
Никада нисам остао сам
Увек сам имао подршку њену
И радост моју с њом сам делио
Све тајне моје она је чувала
Никада никоме причала није
Иако све је о мени знала
А онда једнога дана у зору
Осетих неку чудну језу
Дошли су људи непознати
И сасекли моју брезу
Сада на пању немо седим
И пребирем успомене
С брезом људи непознати
Сасекоше и део мене
_____________________________________________________________________
ДУГА ЈЕ ПАЛА НА НЕБО
Црвено светло на семафору
Преко пута лик ми знан
Прелепо јутро пролећно беше
Знао сам да није сан
Плава девојка из мојих снова
Стоји предамном ту
Осмехом нежним душу ми греје
Баш као и у сну
Зашто ме гледа питах се тада
Да ли ме можда зна
Можда је и она угледала
Мушкарца из свога сна
Да ли је, зашто и можда је
Остаје тајна скривена
Од тада мрзим семафоре
И њихова светла зелена
ЛАВИРИНТ СЕЋАЊА
Кад снег падне у августу
И ружа за Божић процвета
Кад се океан у реку излије,
Орао одрекне лета
Кад риба из воде проговори
И киша постане сува
Када пијанац одбије пиће,
Кошава на Дрини задува
Кад јунак дигне руке увис
И монах престане постити
Тада ћу и ја теби доћи
Тад' ћу ти сузе опростити
_____________________________________________________________________
ВЕЧНОСТ
Моја најбоља
и једина искрена другарица
није ме никада изневерила.
Хиљаде искушења,
стотине мојих грешака,
опростила је
и са осмехом испратила.
Исплаче сваки мој бол
и радује се сваком мом успеху.
Све што њу занима у животу
је моја срећа.
Мајко, волим те!
_____________________________________________________________________
МОСТОВИ СНА
Бела се застава вијори тамо
Нико се предао није
Жена у белом корача тихо
Осмехом срећу крије
Лавеж верних паса чувара
У ноћи одјекује
Жена у белом тихо корача
Неко је очекује
Копља су давно наоштрена
А нико бој не бије
Корача тихо жена у белом
Осмехом срећу крије
Са старе се цркве у даљини
Уморно звоно чује
У белом жена корача тихо
Неко је очекује
Звекири тешки, врата без браве,
У паучини прагови
Жена у белом нестаде тихо
Осташе само трагови
_____________________________________________________________________
МЕСЕЧИНА СКРИВА ЛИЦЕ
Волим да шетам бос
Кнез Михајловом
када пада кишица.
Сам.
Тада нема много људи
и довољно је тихо.
Довољно тихо
да могу да чујем
своје кораке.
Обожавам звук који
прозводе моје потпетице
ударајући о плочник.
Не гледам излоге
јер нешто би ми могло
привући пажњу
па бих застао,
а тада би се
омиљени ми звук
изгубио у тишини.
Немојте размишљати
шта сам написао ни
хтео рећи. Немојте.
Због вас.
Можете уочити да волим
да шетам бос и слушам
потпетице ципела
па ћете се разочарати.
Али ја волим.
_____________________________________________________________________
СУЗЕ ОД БИСЕРА
Јесењи кишни досадан дан
Оживљава старе успомене
Када сам био љубави гладан
А она била увек уз мене
Кише су падале кад љубав беше
А јесен лепша него пролеће
Кише ме уморне сада теше
Јер знам да доћи никада неће
Биће још љубави, биће још срећа
Можда и јачих, можда и више
Ал' јесен свака на њу ме сећа
И зато волим јесење кише
_____________________________________________________________________
ГОВОР ТИШИНЕ
Палићу свеће за нашу тугу
Читати молитве што сузе маме
Тражићу црну дугу косу ко твоју
За плакање можда пронађем раме
Молићу свеце да за ме моле
Из ока сузе нек крену саме
Тражићу очи ко твоје зелене
За плакање можда пронађем раме
Можда ће Господ послати неку
Да ме изведе из ове таме
Тражићу усне што љубе ко твоје
За плакање можда пронађем раме
Ал' не знам шта ћу ако је нађем
Да ли ће туге тад' бити мање
Да ли је за то довољно само
Да нађем неко раме за плакање
_____________________________________________________________________
ПОВРАТНА КАРТА
Тугу је срце дотакло
Радост замениле сузе
Пуче лагано ко стакло
Срећу ми невера одузе
Од среће срце се одмакло
А мислих радост је то
Нешто је ипак промакло
Добро ми замени зло
О нешто срце се спотакло
И паде до самог дна
Више се није помакло
Нестаде најлепшег сна
Белу је заставу истакло
И снаге нема за бој
Време се оно примакло
Да пођем у немир свој
_____________________________________________________________________
НЕЧУЈНА ЗВОНА ЈЕЧЕ
Касно ће бити кад сунце зађе
Све има своју врлину и ману
Ноћ јесте лепа и има чари
Али се не види као по дану
Касно ће бити кад љубав прође
Сећања остану и успомене
Није довољно садити цвеће
Ружа без воде брзо увене
Касно ће бити кад нада умре
Рачуне сведеш а прође младост
Ако некога желиш да убијеш
Довољно је узети му радост
Касно ће бити кад вера нестане
Без циља лутати свакога трена
Не може врећа празна да стоји
Не тражи иглу у пласту сена
Зато ме чувај док сунце сија
Док киша пада и ветар бије
Док има вере, љубави, наде
За нас још увек касно није
_____________________________________________________________________
СУНЦОКРЕТ У МАГЛИ
Сломљено срце пакао у души
Уместо снова кошмари бију
Некада срећне зелене очи
Сада су тужне и сузе лију
За један лажни тренутак среће
Очију које подло се смеју
Уместо пролећа у мојој души
И усред лета снегови веју
У једном трену заборав узе
Све што смо једно другоме дали
На огњишту среће љубави наше
Остаде само угарак мали
_____________________________________________________________________
СЛИКА БЕЗ РАМА
Празан је перон, пустиња спава
Утихла река таласе спрема
Светиљка насред улице шкиљи
Весели песник са пером дрема
Нејасне слике са тротоара
А магла сива излог је скрила
Јабука зрела још неубрана
Цвркуће птичица сломљених крила
Само је суза бистра и јасна
Ко злато сија из ока снена
Возове среће на пустом перону
Још увек чека несрећна жена
_____________________________________________________________________
СМИСАО БЕСПУЋА
Где ли сања дуга
За ким море жуди
Ко ли гаси месец
Кад зора заруди
Ко ли петла буди
Да најави зору
И ко вили неда
Да напусти гору
Где ли поток пије
С источника воде
Где ли љубав спава
Кад из срца оде
У песми спава дуга
За њом море жуди
Песма гаси месец
Кад зора заруди
Песма петла буди
Да најави зору
Песма вили неда
Да напусти гору
У песми поток пије
С источника воде
Песма чува љубав
Кад из срца оде
_____________________________________________________________________
РУЖИЧАСТА ТАМА
Песничка душа снева у боји
Бистре потоке и потонуле лађе
Немире гледа и прашта орлу
У свакој пустињи кап воде нађе
Гору покрене и буру смири
Натера сунце на исток да зађе
Срушену кулу за трен сагради
У сваком грешнику зрно вере нађе
Потече реку узводно лако
Опева отров од меда слађе
Најјачи оков откине пером
У сваком тунелу зрак светла нађе
У песми нису црвене руже
У песми нису облаци сиви
Песничка душа снева у боји
Песничка душа воли да живи
_____________________________________________________________________
У ОСВИТ ВЕЧЕРИ
Колико бола, чемера, туге
Излити можеш низ хладну реку
Колико јада, жалости, суза
Просути можеш да нас не пеку
Колико среће, радости, смеха
Усути можеш у малу чашу
Колико сјаја, светлости, боја
Саткати можеш у љубав нашу
Нећу да питам, нећу да размишљам
Нити о срећи нити о боли
Желим само вечно да те волим
Не причај ништа, само ме воли
_____________________________________________________________________
БЕСМРТНИ САН
Знам један град без улица
Град без тргова и фонтана
Знам једну реку без воде
И једног рањеника без рана
Знам једну војску без војника
Војску без наредби и морања
Знам једну птицу без крила
И једну бразду без орања
Знам једну песму без рефрена
Песму без строфа и стихова
Знам једно небо без звезда
И једну опеклину без пликова
Знам један дуборез без лика
Дуборез без рељефа и дубљења
Знам једну ружу без латица
И једну љубав без љубљења:
Моја је љубав град без улица
Моја је љубав војска без војника
Моја је љубав песма без рефрена
Моја је љубав дуборез без лика
Моја је љубав река без воде
Моја је љубав без крила птица
Моја је љубав небо без звезда
Моја је љубав ружа без латица
_____________________________________________________________________
ВОЗ БЕЗ ЛОКОМОТИВЕ
Застава црна на пола копља
Ципеле нове распертлане
У глави збрка, зујање, неред
Сећање на неке прохујале дане
Завидим просјаку на улици
Јабуци што са дрвета паде
Њу ће неко покупити, а он се насмејати
Кад неко и пет динара му даде
Завидим онима на психијатрији
Насмејани, срећни, за ништа не хају
Затраже понекад и глупост неку
Али не плачу ако им не дају
Завидим пијанцу испред трговине
Радо бих се спустио на његов ниво
Он је срећан бар пола сата
Када му неко поклони пиво
Завидим лопову и убици
Они из затвора изаћи ће кад тад
А ципеле моје распертлане
Спертлати неће нико никад
_____________________________________________________________________
АНЂЕЛЕ НЕ ЧЕКА СТРАШНИ СУД
Многе сам лепе песме написао
Многе особе у њима набројао
Хтео сам најлепшу теби да посветим
Хтео сам оче, ал’ сам се бојао
Како написати песму о човеку
У коју много лепог треба поставити
Отуда страх мој, оче, је био
Бојах се да ћу нешто заборавити
Сетих се апостола и жалбе Христу
Да говорник лош је и не зна како ће
Ти само започни, Христос му рече
А Дух Свети кроз твоја уста причаће
Сад песму пишем срцем а не главом
Схватих да страх сам непотребно крио
Јер нема шта да се прича о човеку
Који још на земљи анђео је био
Иако сам верник, мисли морам рећи
Можда ипак грех мој није тол’ко важан
Од дана кад ти си преселио се оче
Верујем да Рај више није празан
Празна је кућа и кад сви смо у њој
А авлија пуста и паника ме хвата
Смејем се, као, мушкарчину глумим
Ал’ сузе ме издају: Фалиш ми тата!
_____________________________________________________________________
ХВАЛИ ГА, МОЛИ И ЗАХВАЛИ
Поломи чаше горчине пуне
Ходај по стаклу бола свога
Не гледај људе, очисти срце
Без страха стани пред лице Бога
Покрши гране с дрвета туге
Запали огањ радости своје
Само се људи нечиста срца
Божјег лица и правде боје
Поруши кулу чемерну тврду
Мекоћом душе врата развали
Велик си кол'ко праштати умеш
Пред Богом нико није мали
Сасеци коров зависти љуте
Врелином сузе из ока твога
Хвали Га, моли и захвали
Веруј у љубав Господа Бога
_____________________________________________________________________
СУЗЕ МИ ДАРУЈ ДЈЕВО ПРЕЧИСТА
Узми ме Мајко под крило своје
Покровом светим заштити ме
Као на икони Сина што си
На недра своја прихвати ме
Недај ме Мајко да даље падам
Шарене боје греха привлаче
Сузе ми даруј Дјево Пречиста
Да грехе своје тихо исплачем
Послушај Мајко уздахе моје
Јер ја се стидим греха свога
Покажи мени путеве праве
Да славим име Сина твога
_____________________________________________________________________
МОЛИТВА ЗА НЕПОЗНАТУ ЖЕНУ
Ја не умем, нити желим а и грех је
Зато Гопсоде Ти јој суди
Ако уопште треба судити ономе
Ко се Бога не боји а не стиди људи
Али јој суди по милости својој
А не по делима која је створила
Ако уопште треба судити особи
Која је већ врата пакла отворила
Сигурно треба, зато се и молим
и опраштам јој нанесене ми ране
Свако има право да се покаје
И оног дана с Твоје десне стране стане
Подари јој Господе сузе за кајање
И светла помраченом уму и души
Опрости јој што градећи своје
Туђе гнездо бездушно сруши
Не узми јој за зло што је са осмехом
Горушичино семе сваки дан садила
Као џелатима својим са Крста што си
Опрости и њој, јер не зна шта је урадила
Јер да је знала сигурно се не би
На такав грешан чин одлучила
Због среће своје себично не би
Срећу властитог детета убила
Само из поштовања према родитељу,
воду у вино у Кани Си претворио
Кад домаћину на свадби у Твоје име
то обећа Мајка Твоја света
Како Си тада своју Мајку,
"Жено" ословивши је, прекорио
Тако и њу научи да је мајка - мајка,
а не власник свог детета
И дете њено, створење Твоје
То беспомоћно, невино јање
Ако је заслужило нек' воља је Твоја
Ал' дај јој снаге да је боли мање
Услиши, подари, опрости Господе
Не затварај очи пред молитвом мојом
Али нек’ не буде како ја сам потражио
Него нека буде по вољи Твојој
На крају Господе, опрости и мени
Не јер сам добар, него јер ме волиш
Што сам се дрзнуо устима нечистим
Да Име Ти поменем и за другог се молим
_____________________________________________________________________
НИЈЕ БАНАНА ЗА МАЈМУНА
Писаћу о мору, љубави и Сунцу
Описаћу траву, ваздух који дишем
Али се писцем не могу назвати
Само због тога што песме пишем
Певаћу о пољу, уздаху и пчели
Опевати осмех или како зевам
Али се песником не могу назвати
Само због тога што песме певам
Опеваћу ништа, описати празно
Чудити се откуд после ноћи зора свану
Ма како се звао, ма ко да сам био
У аманет свима нек' песме остану
_____________________________________________________________________
Књига је посвећена једној Мирјани,
једној Шапчанки, једном Анђелу,
једној љубави без краја...
Споменик на лето 2017,
Љубав највећу на свету,
(7. 7. 2017 - 21. 1. 2018.)
најлепши период мога живота.
Нема коментара:
Постави коментар