Рецензија
Поезија Жељка Кужета у збирци песама Живети мртав обележена је јаким контрастима. Песник успева да доведе у везу наизглед неспојиве појмове и на такав начин пружа један дубљи смисао својих песама. Зато их морамо читати са великом пажњом уколико желимо да продремо у њихову суштину.
У првом делу збирке пред читаоцем се отвара читав низ мотива којима се ствара једна заокружена слика о сећању на песникову велику љубав. Та љубав није мртва, јер јој песник не дозвољава да ишчезне, па тако она наставља да живи кроз његова дела. Она нема своје границе или, како то сам аутор сматра, граница докле досеже његова љубав јесте негде иза неба, где је пространство непрегледно без краја.
Теме које доминирају у овом делу јесу најчешће вечити спомен на драгу, бол због њеног одласка, жеља за њом која не умире, љубав која је вечна у стиховима, иако је аутор свестан да се она неће поновити. У савакој песми уткана су искрена Жељкова осећања, било да су она горка и тешка или пак радосна због поменуте чињенице да се пламен љубави као и сећање на драгу не гасе. Такође, аутор не заборавља и друге заљубљене. Он брани право на љубав свих, на њихове снове и остваривање жеља - право које је по његовом веровању свима нама од Бога дато.
Други део збирке посвећен је вечитим темама - животу и смрти. Живот је река, каже нам песник, чију дужину премерити не можемо. Она не престаје, већ се у ушће улива, као што се ни живот људски не гаси смрћу, јер је смрт само делић живота, и то радосни. Зато се смрти не треба бојати, већ јој се веселити.
Жељко сам већ у, на први поглед контрадикторном, наслову збирке Живети мртав истиче суштину песама другог дела - супротстављеност овоземаљског живота сатканог од бола, жалости, муке и патње оном небеском, светлом и пуном свежине, који се смрћу рађа. Човековом смрћу не престаје живот, већ нестају само његове боли и ране, као што његовим одласком са овог света не умире сећање на његов лик и дело. Тако песме настављају да живе упркос песниковом одласку, као што живи и сећање на тужног рибара из Жељкове песме, иако он једнога дана мистериозно нестаје, као што ће заувек остати жива и сећања на прерано упокојену супругу, мајку, на Синана Сакића, који настављају да постоје у Жељковим песмама које им је посветио.
Милан Лукић
---------------------------------------------------
ЉУБАВ СЕ ПРИЧА ЋУТАНЕМ
---------------------------------------------------
ПОСВЕТА ПОСЛЕДЊОЈ ЉУБАВИ
Можда је ово задња књига
По којој људи ће ме се сетити
А ако није, све док будем писао
Сваку ћу само теби посветити
У сваком стиху песме моје
Тајно саткано биће твоје име
У свакој речи, у сваком слову,
У сваком наслову и делу риме
Јер ти си разлог мога живота
Ниси ми прва, пета ни средња
Наша љубав у песмама живи
Ти си ми једина и љубав последња
Сваку ћу песму теби да посветим
Небитно о чему говорила она
И биће тако све док будем писао,
Док крај не огласе црквена звонаИ
_____________________________________________________________________
ТАЈНА ГРАНИЦЕ ЉУБАВИ
Погледај, погледај у небо
ту је граница, нешто чеш да видиш,
али нећеш знати шта.
Није ни важно, можеш да видиш
оно што пожелиш.
Неку лепу башту
препуну шарених цветова,
два голуба који се љубе у лету...
А можда је досадна слика
монотона, ништа не видиш,
само небо које си
хиљадама пута видела.
Јеси ли се икада запитала
шта је иза њега, шта је то
што небо неда да видиш?
Тамо је пространство
непрегледно без краја,
а иза њега линија
до које волим те.
_____________________________________________________________________
КАД БИ СЕ ЉУБАВ БИРАЛА
Ја немам снаге више да дишем
Ја немам снаге ни да се молим
Али Бог зна да једну жељу имам:
Желим крај себе жену коју волим
Ја немам снаге више да плачем
Ја немам снаге ни да говорим
Ко болесник само једну жељу имам:
Желим крај себе жену коју волим
Ја немам снаге ни лек да пијем
Ја немам снаге да осетим боли
Ко на смрт осуђеник једну жељу имам:
Желим крај себе жену коју волим
Ја немам снаге више да живим
Ја немам снаге да се борим
Ко пророк знам да никада нећу имати
Жену крај које спознах шта значи: “Волим”
_____________________________________________________________________
ПРАВЕ ЉУБАВИ ЗАУВЕК ЖИВЕ
Док живим памтићу небо у очима
Заљубљен поглед малене срне
Дрхтање тела, жене што ме воли
Кад уплетем прсте у косе црне
До гроба памтићу тог лета ноћи
И љубав искрену јањета невиног
Језу кроз тело, жене што ме воли
Кад бих се дотакао тела њеног
Док живим памтићу небо у очима
Први сам кога је волела икада
Те усне мало слађе од меда
На својим осећам још и сада
До гроба памтићу тог лета ноћи
Кад ми је вечну љубав обећала
И када умремо живеће истина:
Био сам први коме је припала
_____________________________________________________________________
ЉУБАВ НЕКАДА САМО ЛЕПО ЗВУЧИ
Како да заборавим несрећу своју
Хоће ли икада да зацели ми рана
Како да збришем сећање заувек
Ноћ другог дана светога Јована
Како да заборавим убиство среће
Ту најцрњу ноћ живота мога
Молим те Господе избриши сећања
На други дан славе крститеља Твога
Како да заборавим среће своје крај
Ноћ кад убише невину птицу у лету
На други дан славе Јована Претече
Забранише љубав највећу на свету
Те ноћи нож је посред срце забоден
Горким сузама лица су квашена
И тек процветали пупољак згажен
Сјајнија од Данице звезда угашена
_____________________________________________________________________
КАД ЉУБАВ ПОСТАНЕ УСПОМЕНА
Успомене убијају као двосекли мач.
Обала Саве, пристаниште.
Први пут сам ту.
Обавио сам јој руке око струка,
припијени једно уз друго
гледали смо воду и ћутали.
Први загрљај.
Тело јој је задрхтало,
најежила се од додира.
Свако у својим мислима
немо је посматрао воду,
која лагано тече ка ушћу.
Та тишина, то ћутање говорило је више
од хиљаде речи што би рекле.
То ћутање јасно је описало
наша осећања и наше жеље,
које не би нико знао описати речима.
Не жеље.
Имали смо једну жељу обоје.
_____________________________________________________________________
ЉУБАВ СЕ У СРЦУ ЧУВА
Недај да јесење кише досадне
Саперу најлепше успомене
Недај да зима охлади срце
У којем заувек чуваш мене
Недај да ветар пролећни с планине
Све оно лепо у незаборав одува
Недај да врело сунце летње
Истопи оно што у срцу се чува
Недај да време учини своје
Јер кад му недаш оно није лек
Недај да забрањена љубав умре
Нек живи у срцу твом заувек
Недај да неки други човек
Крај кога ћеш да живиш, а бити сама
Потисне то што у срцу свом чуваш
А вечно ће да живи у мојим песмама
_____________________________________________________________________
ЛОГИКУ ЉУБАВ НЕ ПОЗНАЈЕ
Остало је тамо негде далеко,
а тако близу све што желим.
Збуњено гледам у празно.
Остало је, а ја нисам отишао,
ту сам где сам био.
Толико далеко да не могу
да је додирнем, да је стегнем
у загрљај, уплетем прсте у косу...
А толико близу, да јој чујем
кораке, осетим мирис њене коже,
дах на врату...
Шта се дешава?
Како не могу да додирнем
нешто што је ту поред мене, у мени,
у сваком предмету којег се машим?
Откуд ја овде, а нисам нигде кренуо,
откуд је она остала, а ја нигде отишао нисам?
Откуд бол у срцу које немам,
како мене боли нешто што је њено?
_____________________________________________________________________
ЉУБАВ ПОСЛЕ ЉУБАВИ
Ако заспим заувек због ње
Она да зна - то не бих желео
Не плачи сејо рођена, молим те
Ионако сам без ње мртав живео
Ако сазна, жељу нека ми испуни:
Опрост ми да и себе не криви.
За мој одлазак сејо не куни је
Живот је пред њом, нек срећна живи
Знаш да ме сејо силно волела,
Воли ме и сад, то добро знам,
Али снаге за борбу мени је нестало
И морао сам да се предам
Она је сејо све што сам желео
Ниједној другој нисам дао прилику
Између живота без ње и овога
Ја нисам видео никакву разлику
_____________________________________________________________________
ЉУБАВ НЕМА ПОЧЕТАК И КРАЈ
Не, не желим,
заиста не желим да напишем песму,
прозу нити причу,
да је улепшавам метафорама,
сетним мислима и сећањима,
да изазивам језу, смех или сузе,
нити било како да мењам
нечије расположење док чита текст
који бих требао назвати песмом,
требао или могао,
све једно, није битно,
тако што ће у делу или читавој песми
пронаћи себе и поистоветити се
мислећи да је писана баш за њега
и да описује његов део живота
који жели да заборави
или кога се радо сећа,
него желим да у једној реченици кажем
да је још волим као првог дана.
_____________________________________________________________________
ЉУБАВ ПОСЛЕ СМРТИ
Једном ћу да спустим ролетне
У соби завладаће тама
Више их дизати нећу ни знати
Да ли је срећна или живи сама
Једном ћу да склопим очи
И више их нећу моћи отварати
Да ли је срећна или живи сама
Никад од тамо нећу сазнати
Једном ћу да кренем на пут
Да ли је срећна или живи сама
Нећу знати, пут је једносмеран
Тако је Господ одредио нама
Да ли је срећна или живи сама
Нећу знати каква је истина
Једном кад становник постанем
Места где влада вечна тишина
_____________________________________________________________________
НИСУ ЉУБАВИ СВЕ ИСТЕ
Сви имамо право на љубав
Неко да је срећан, да га неко воли
Некоме да му доноси радост
Некоме патње, чемер и боли
Сви имамо право на љубав
То нам је од Бога свима дато
Некоме да га вине у небеса
Некоме да га закопа у блато
Сви имамо право на љубав
Али је не гледамо очима истим
Неко с речима да неког воли
А неко заиста са срцем чистим
Сви имамо право на љубав
Неко да је живи, да оствари снове
Неко да је сања до краја живота
Свима другачија - а исто се зове
_____________________________________________________________________
ЉУБАВ, ВЕРА, НАДА
Дан за даном, бол за болом
Љубави нема, чежња све већа
Нека се никоме не деси што мени
Нека све заљубљене прати вечна срећа
Дан за даном, суза за сузом
Вере нема, увела је младост
Нека се никоме не деси што мени
Нека све заљубљене прати само радост
Дан за даном, туга за тугом
Наде нема, живот се гаси
Нека се никоме не деси што мени
Нека све заљубљене само осмех краси
Љубав је моја подмукло убијена
Веру у васкрсење сам изгубио
Нада је она што последња умире
А ја сам моју давно сахранио
_____________________________________________________________________
КАДГОД СЕ О ЉУБАВИ ДРУГАЧИЈЕ ПЕВАЛО
Послао сам писмо по голубу белом
да га однесе жени коју волим
и написао најлепше речи
о нашој љубави и најружније али истините
о томе како се осећам без ње.
Голуб ће однети писмо,
али да ли ће одговор стићи?
Можда неће знати ко јој пише,
можда ме се и не сећа
а непознатима не одговара.
Али ја чекам и надам се
Не зато што је тако најбоље,
него другога избора немам.
А онда се накнадно сетих:
Па ја голубу нисам дао адресу!
На чији прозор ће слетети и писмо предати?
А и ако добијем одговор, остаје питање:
Од кога је и коме је упућено
писмо које ће донети?
_____________________________________________________________________
ЉУБАВ НЕМА РИКВЕРЦ
Да ли се ветар поиграва са листом
или се опали лист игра на ветру
једнако је важно
колико и мој живот
у коме од живота има само име.
Да ли Сава љуби обалу
или обала љуби Саву
исто је питање, потпуно неважно,
знам ко не љуби ме и кога не љубим
а Пакао тај животом морам звати.
Играо се лист на ветру или ветар с њим,
трајати дуго неће игра, лист ће ипак пасти.
Љубила Сава обалу
или обала љубила Саву, небитно је
ионако пољубац ће бити један и кратак
јер Сава никада
узводно потећи неће
и никад више иста вода
љубити исту обалу.
_____________________________________________________________________
ЉУБАВ И СМРТ СУ СИНОНИМИ
Никад ми више осмех
лице неће украсити, срце заиграти од среће
или тело задрхтати од задовољства.
На гавране што лете увек
изнад моје главе
одавно не обраћам пажњу.
Никад ми лице тугу неће открити,
ни сузе образе квасити.
Несаница постаће
непознаница у речнику мом,
а на приче о мени сам давно огуглао.
Никад ми више молитва помоћи неће,
јер је читам тек да бих читао,
а Бог даје по срцу а не по речима.
Ништа ме не може изненадити,
растужити или обрадовати.
За то су потребна осећања.
А да би човек имао осећања,
мора да буде жив.
_____________________________________________________________________
ПРАШТАЊЕ ЈЕ МЕРИЛО ЉУБАВИ
Гледам твоју слику док груди стежу сећања,
очи које су ме грејале,
усне које су ме љубиле и шапутале,
образе које си наслањала на мој врат,
руке које су ме грлиле и стезале...
Гледам и опраштам ти:
Све пољупце које ми ниси дала,
сва путовања на која нисмо отишли,
све кафиће које нисмо обишли,
све загрљаје које нисмо осетили...
Тугујем као лане које бежи пред тигром
не знајући да је то смртоносан бег
и да неће дуго трајати.
Свако годишње доба, сваки месец
сваки дан, сат, тренутак,
сваки предмет има нешто твоје
и подсећа на тебе, нас.
Лепота љубави обостране, непролазне.
Нешто лепо и чисто.
_____________________________________________________________________
ЧУДНА СИЛА ЈЕ ЉУБАВ
Црвени каранфил у снегу слеђен
Неком понешен али суђен није
Немо подсећа на љубав неку
Говорити не уме па тајну крије
Нису све љубави љубави праве
Понекад само једно баш воли
Смрзнути каранфил о том сведочи
Да љубав уме некад да боли
Има и љубави кад обоје воле
Уживају у лепоти и њеној срећи
А онда изненада и ниоткуда
Појави се неко, сувишан, трећи
А има и оних кад нико не воли
А срећно живе и вечно трају
За срећу љубав потребна није
Нешто их веже, а шта - они знају
_____________________________________________________________________
КАД НЕ ПРЕПОЗНАШ ЉУБАВ
Гледала ме је дуго, са чудним изразом лица
који је личио на благи осмех
и очима из којих је нешто зрачило
попут пролећног поветарца.
Погледао сам више пута, није ми била позната,
а она није скретала поглед, нити је мењала
положај усана који би се могао
описати као осмех, није прилазила а ја сам
можда и желео али сам био збуњен,
затечен или већ нешто слично.
Чекао сам нешто, шта не знам ни сам,
да ли да ми приђе и каже ко је или да скрене
тај поглед који је изазивао у мени чудна,
неописива али не и неугодна осећања.
Једног момента, изговорила је моје име тихо
и отишла. Гледао сам за њом нем, окренула се
у једном тренутку кратко и нестала.
Никада је више нисам видео ни сазнао ко је била.
Али ни заборавио.
_____________________________________________________________________
ЂУРЂИЦИ С ЉУБАВЉУ
Само је она увек уз мене
Само ме она увек разумела
Кад год бих неки проблем имао
Кад би ме нека туга обузела
Само је она увек уз мене
Само ме она увек разумела
И поред тога што нисмо заједно
Воли ме и сад ко што ме волела
Само је она увек уз мене
А да ли сам ја њој довољно пружио
Кад год ми треба ту је за мене
Не пита никад да ли сам заслужио
Само је она увек уз мене
Заузврат не тражи ништа да дам
Хвала ти Господе на дару овом
Лепо је знати да никад ниси сам
_____________________________________________________________________
ЉУБАВ НЕ ЗНА ЗА ГОДИНЕ
Сваког ћу дана да се молим
За здравље, осмех и радост твоју
Молићу Бога да само за тебе
Дуги доцрта још једну боју
Сваког ћу дана да се молим
Искреном душом и срца чиста
Молићу Бога да само за тебе
На небу још једно сунце заблиста
Сваког ћу дана да се молим
С именом твојим у молитвама
Молићу Бога да само за тебе
Звезда Даница не буде сама
Сваког ћу дана да се молим
И сузним очима палићу свеће
Молићу Бога да само за тебе
Створи нешто срећније од среће
_____________________________________________________________________
ЉУБАВ СЕ НЕ МОЖЕ ИСПРИЧАТИ
Када бих хтео да се видимо
Уз кафу након времена дугога
Да ли би пристала или ипак пожелела
Такав позив од неког другога
Разлога за сусрет поновни има
Недореченог остало много је тога
Или би радије другу причу пожелела
Веселију у друштву некога другога
Можда смо рекли све што смо имали
И доста ти је понављања мога
Па би ипак пожелела о било чему
Причу уз осмех неког другога
Или је ипак одговор сасвим трећи
Неискрен због лажног поноса твога
Да кафу пијемо али без мене
Да причаш мени а гледаш другога
_____________________________________________________________________
ИСКРЕНА ЉУБАВ ПРАШТА СВЕ ГЛУПОСТИ
Недај ме секо
Недај брата свога
Недај ме сејо мила
Брата јединога
Загрли ме секо
Мајку ми замени
Загрли ме сејо мила
Биће лакше мени
Прихвати ме секо
Дај ми снаге мало
Прихвати ме сејо мила
Суза је нестало
Утеши ме секо
Твоје речи значе
Утеши ме сејо мила
Недај ми да плачем
_____________________________________________________________________
МНОЖИНА ЗА ЉУБАВ НЕ ПОСТОЈИ
Сањаш ли некад наш први сусрет
Сећаш ли се осећаја тог
Када су срца хтела да искоче
Предивног дана пролећног
Сањаш ли некад наш други сусрет
Сећаш ли се како лице ми је сјало
А очи моје тог летњег дана
Служиле су ти као огледало
Сањаш ли некад наших сто сусрета
Среће на лицу, узавреле крви
Са истим жаром, жељом и љубави
Као да је сваки био први
Сањаш ли некад наш задњи сусрет
Којег мислисмо никад неће бити
Или се срећна поред другог будиш
Па не мораш о ничему снити
_____________________________________________________________________
ПОСЛЕ ЉУБАВИ ОПЕТ ЉУБАВ
Реке се жубор не чује
Рана све више пече
Дуга је боје изгубила
Али живот даље тече
Птица је пој умукао
Црње је свако вече
Херој је битку изгубио
Али живот даље тече
Звезда је једна пала
Са цркве звона не јече
Сунце је сјај изгубило
Али живот даље тече
Пролећно цвеће не цвета
“Волим те” на крају му рече
Једину љубав је изгубила
Али живот даље тече
---------------------------------------------------
ПОСЛЕ ЛУБАВИ ОПЕТ ЉУБАВ
---------------------------------------------------
ПЛАКАЋЕ БРЕЗЕ У СЕНЦИ БОРОВА
И после мене сунце сијаће
Падаће кише, снегови вејати
Лепа реч увек свима пријаће
Тужни плакаће, срећни се смејати
И без мене свитаће зоре
Месец ће ноћни фењер остати
Река слатку воду, а слану море
Будале неће паметним постати
И када заспим дубље од сна
Клипове ће на Ју Тјубу гледати
Пијанци испијаће чаше до дна
Пси који лају неће уједати
Једино још лепих песама ће фалити
Онда кад заувек престанем дисати
Неће се моћи лепотом хвалити
Јер неће их имати ко написати
_____________________________________________________________________
КАМЕНЋЕ НЕМО СВЕДОЧИТИ
И када одем када ме не буде
Ја бићу увек негде ту с вама
Можда ми нећете палити свеће
Али плакаћете са мојим песмама
И када будем са оне стране
Где, кажу, влада вечна тама
Можда ме видети и чути нећете
Али смејаћете се с мојим песмама
И када сви ме забораву предате
Ја нећу бити слика без рама
Можда ми цвеће нећете садити
Али радоваћете се с мојим песмама
И када будем у паклу горео
Или с десне стране Бога у Рају
И доле с вама ја ћу још живети
Јер песме моје да умрем недају
_____________________________________________________________________
УСАМЉЕН ВОЈНИК У ЈАТУ КОНДОРА
Мркла се ноћ над градом спустила
Ја седим сам и песме пишем
Цигарету палим једну од другу
Од дима у соби једва дишем
Викенд је а ја никада не излазим
А зима, не могу прозор да отворим
Усамљен живим па ми песма једина
С киме могу мало да прозборим
Али празан папир проблем је мали
И дим од кога не могу да дишем
Да бих се с песмом мојом дружио
Ја морам најпре да је напишем
Брзо ја то свршим, иде ми од руке
Писањем заборавим самоћу и тугу
А кад је завршим уместо да причамо
Махинално кренем да пишем другу
_____________________________________________________________________
КРАЉ БЕЗ КРУНЕ
У чему је разлика почесто се питам
Између беле свадбе и црне сахране
Осим што на сахрану никога не зовеш
А за свадбу одредиш оне одабране
Једе се и пије за покој или срећу
Људи тек кад стигну прилагоде лица
Певање не фали са разликом једном
Овде пева поп, а тамо певачица
На сахрани не плачеш, Бог је тако хтео
А на свадби треба другом да се радујеш
Ни уснулог ни младожењу, већ домаћине тражиш
"Честитам" или "саучешће", љубиш се и рукујеш
И једва чекаш кад ће све то да заврши
Па да лепо кренеш опуштено кући
Јер или кравата стеже или црно не волиш
Да се можеш у нормално одело обући
_____________________________________________________________________
ЖИВОТ ЈЕ ЛЕП ЈЕ ПОКЛОН
Чекам дан да пођем на место
Где нема туге, боли ни жалости
Тешко је мртав бити а живети
Дане проводити без наде и радости
Чекам да пођем на места свежине
На места светла, места прозрачна
Све наде моје давно сахраних
Сва поднева моја тамна су и мрачна
Чекам да пођем, а ред се не зна
Ту спознају Бог нам није поклонио
Чекајући, за опрост грехова молим
Да би ме Господ тамо настанио
Чекам да пођем на то место
Неизмерно се радујем томе дану
Јер ово што животом морам да зовем
Не бих пожелео највећем душману
_____________________________________________________________________
ВЕСЕЛА УДОВИЦА СА ЦВЕТОМ У КОСИ
Умрети се мора, али ако умреш стар
То и није догађај баш нешто нарочити
Примиће то као и сваку другу новост
А на сахрани баш они што морају ће бити
А док ту ноћ буду седели код тебе
Тамо где лежиш неће баш сви ни отићи
Седеће негде, причати, знам из искуства
И тако ће чак вицеви и смех на ред стићи
Живот је кратак, треба га проживети
Не кажем да је умрети баш нека срећа
Али пошто умрети се мора умри што млађи
Дуже те помињу, а сахрана тужнија и већа
Сад баш на крају песме случајно сконтах
Нисам је требао писати и осетљиву тему дирати
Јер смрт је догађај живота твога за који
Бог није дао да можеш место и време бирати
_____________________________________________________________________
ВОДА СА ПРЕСАХЛОГ ИЗВОРА
Помишљај на смрт човече
Јер живот је чудна река
Ма како и чиме пловио
Она те на ушћу чека
На мапи уцртана није
Дужину не можеш открити
Весла ни кормило немаш
Ка ушћу мораш пловити
Размишљај свакога дана
Какав ћеш живот водити
Та река може брзак постати
А ти на ушћу већ сутра бити
Недај да збуни те и омете
Црне мисли по глави мота
Живи док живиш и не брини се
Смрт је само делић живота
_____________________________________________________________________
КИШОБРАН ТАЈНУ ЧУВА НАЈБОЉЕ
Зелени се ливада, на њој пасе крава
Чува је девојчица, лепотица права
Очи су јој зелене, а коса јој плава
Сукњица прозирна јер фали постава
Краву је завезала где је свежа трава
Мало је прилегла ал' неће да спава
Задња јој је година, факултет свршава
Понела је књигу па се преслишава
Птичице певају, тихо тече Сава
Девојку запази момче са свог сплава
Одједном девојчицу обузела страва
Јер угледа да јој се младић приближава
Шта ли ће да тражи, следи ли расправа
Ружних мисли девојци препуна је глава
Младић лепо приђе, културнога става
У госте је позвао, сутра му је слава
Збунила се девојка ко да је поплава
Културни младићи ретка су појава
Шта ли је одлучила студенткиња права
Глеадјући младића док се удаљава
_____________________________________________________________________
МАЈМУНИ НЕ ВОЛЕ ЗООЛОШКИ ВРТ
Не брине ме залазак сунца
И ноћна тама, зора ће сванути
И опет исто као и свакога дана
Сунце са истока опет ће гранути
Не брине ме затворен дућан
Ни тужна врба неће ме сморити
Јер тужна није, тако се зове
А дућан ће се опет отворити
Не брине ме црвено светло
Држава и законодавтсво њено
Проћи ће мандат, доћи ће други
А светло биће опет зелено
Брину ме раскршћа живота мога
И одлука којим путем ћу да ходим
Јер ту, на жалост, поново нема
Никада нећу опет да се родим
_____________________________________________________________________
ПРОШАО САМ ИСПОД ДУГЕ
Мој гроб неће бити таман и хладан,
украшен цвећем где горе свеће,
биће обасјан лепотом живота
и угрејан топлином љубави према људима.
На њега неће нико долазити и кукати
јер то место биће место радости.
Јер кад умрем ја ћу још живљи постати,
пре него што ме закопате расућу дух свој
у све присутне и живети у свима вама,
у стотинама живота. А то што ћете мојим
гробом звати биће складиште успомена.
Лепоту живота ћете понети и ширити а са њом и мене.
Уствари, зашто о смрти говорим
кад смрт не постоји и умрети нећу,
ви је зовите како вама одговара,
смрт вас ослобађа многих мука и обавеза,
па ако је већ крајем називате, радујте јој се.
Ја сам већ бесмртан у вама
са мојим песмама.
_____________________________________________________________________
ПАРАВАН НИЈЕ ПРОВИДАН
Ретка је девојка била, прелепа
Срце је имала велико, чисто
И он је био леп, згодан младић
Волео је ко и она њега исто
Сваки су минут скупа проводили
Били су везани великом љубави
Све до кобног момента оног
Кад несрећа све лепо заустави
Од тада више долазио није ни звао
А она живот у колицима настави
Сваки се дан распитује о њему
Сећања осташе од велике љубави
Сазнала је да се оженио убрзо
Док он о њој ништа није знао
Она га је и даље исто волела
Чула је да је ћеркици њено име дао
_____________________________________________________________________
ТАЈНА ЦРВЕНЕ РУЖЕ
Камена плоча с именом и годином
Класичан опис, на гробљу, споменика
Имена ожалошћених златним словима
И младог човека уоквирена слика
С једне стране свеће полуизгореле
А букет свежих, црвених ружа са друге
Нормалан призор ко на сваком гробљу
Долазе људи и одлазе, блаже своје туге
Неки је споменик и запуштен мало
А овај уредан, сваки дан свеже руже
Млад човек па и то нормално делује
Али ипак о њему неке приче круже
Није родбина, а ожењен није био
Девојку немаше у часу несреће
И никад видео нико ни сазнао није
Ко сваког дана оставља цвеће
_____________________________________________________________________
БУДУЋНОСТ ПРИПАДА БОГУ
Жени су тужну вест саопштили
Док је са сином малим спавала
Остатак живота је њему посветила
Никад се више није удавала
Сама је гајила дете без оца
Недавши себи да посустане
Једини циљ у животу је имала
Да чедо њено човек постане
Године прођоше, дете је стасало
Узоран момак, за пример је био
И изнад свега волео мајку
А она срећна, труд се исплатио
Једнога дана на столу писмо
Од сина које је мајци оставио
"Отићи морам...", али не написа где
И никада више није се јавио
_____________________________________________________________________
ДАВАТИ МОРАШ АКО МИСЛИШ ДА ИМАШ
Рибар је насмејан свакога јутра
Са мрежом на бродић одлазио
Бацао мрежу али не због улова
Већ да би од људи сузе сакрио
Никад је није преболети могао
Несрећна судбина љубав му узе
Утеху рибар овде је нашао
Јер није хтео да виде му сузе
Омиљен беше у градићу овом
Од првог дана кад се доселио
Идући кући касно поподне
Рибу би пролазницима поделио
А онда једне вечери обичне
Рибар се с брода вратио није
Да ли је у други град преселио
Или тајну морска дубина крије
_____________________________________________________________________
РАДОСТ И ТУГУ ТАНКА НИТ ДЕЛИ
Сватови весели, она у белом
Сјај из очију пробија кроз вео
Он осмех с лица ни секунд не скида
Његова је жена коју желе живот цео
Пре пола сата млади су људи
Дочекали трен годинама сањан
Пред Богом и људима обећавши
До гроба заједништво са оним: "Да"
Кум вади пиштољ, славље велича
Пуца у ваздух, не напамет
Кума у венчаници удовица поста
Није рачунао кум на рикошет
Судбина, несрећа, Божја воља
Младожења лежи, никад свадба краћа
У једном трену "Свечани ручак"
Кум нехотице прекрсти у: "Даћа”
_____________________________________________________________________
ЛАЖ САТКАНА ИСТИНОМ
Старица погнута сва у црном
Ишибана животом смежуране коже
Кроз гробље иде лагано, споро
И понавља речи: "Помози Боже"
Крај једног гроба стаје, крст љуби
Молитву тихо изговори па се прекрсти
Пољуби крст и пре него што пође
На гроб једну црвену ружу спусти
"Помози Боже" - понавља старица
Ка другом гробу кад се упутила
А кад је кренула прекрстивши се
На овај гроб бели је цвет спустила
Старица погнута сва у црном
Ишибана животом смежуране коже
Напушта гробље лагано, споро
Понавља речи: "Опрости им Боже”
_____________________________________________________________________
СВИ СМО РОЂЕНИ ИСТИ
Сви смо сведоци, мада ружно звучи
Да након смрти неког нам блиског
Након неког времена наставимо
Нормалан живот без тог неког истог
Не треба саму смрт схватати црно
Треба је прихватити с делом радости
Јер живот пре смрти делић је вечног
Црно одело је само символ жалости
Као што река на ушћу није нестала
Него тече даље са реком новом
Тако смо и ми само пролазници
Ка вечном, на земљи животу овом
Смрт не представља никакав крај
Она само мења живљења нам слику
Смрт је прелазак и наставак живота
Вечног али у другачијем облику
_____________________________________________________________________
ГЛЕДАЈ СВЕТ ОНАКВИМ КАКВИМ ЖЕЛИШ ДА ГА ВИДИШ
Ишла је за њим док снег је био
Пратила га, газила у стопе његове
Причали нису јер мећава је била
Па не би чули шта једно другом говоре
Пролећно цвеће заједно су брали
Он је увек лепше налазио цветове
Причали нису јер удаљени су били
Па не би чули шта једно другом говоре
Лети на море заједно су ишли
Кафиће су увек обилазили нове
Причали нису јер гласна је музика
Па не би чули шта једно другом говоре
Јесен је дошла, са њом и кише
А њој сваки дан све гори и гори
Причала није јер он не постоји
Па нема ко да чује шта она говори
_____________________________________________________________________
ЗЛАТО НЕ ДОНОСИ СРЕЋУ
Једна је жена складно живела
У браку с човеком, то сви су знали
Са два сина и ћеркицом малом
Све што би пожелели одмах би имали
Био је узоран домаћин, честит
И она верна била је њему
Децу су предивну они одгојили
Слагали су се баш у свему
Поверење темељ успеха је био
И љубав коју је према њој имао
За путеве његове није знала
Исту слободу и он њој је дао
Тајну је жена у срцу носила
Није баш све крај њега имала
И сваког дана на гробље одлазила
Да пољуби место где љубав јој спава
_____________________________________________________________________
МИРИС ТАМЈАНА У ПОЉУ ЖИТА
Не дирај јуче јер то је било
А не враћа се оно што је прошло
Не дирај сутра, то припада Богу
Не причај о оном што није ни дошло
"Да сам знао, то не би било"
Оправдање је само и врло често
А самим тим уствари себи кажеш
То што је прошло где му је место
"Од сутра окрећем нови лист"
Не можеш тако одлагањем да судиш
Јер ко је или шта твоја гаранција
Да ћеш се сутра уопште да пробудиш
А сад се врати на прву строфу
Прочитај је још једном али наглас
Јуче је прошло, за сутра не знаш
Зато нови лист окрени данас
_____________________________________________________________________
САН ЈЕ ДОКАЗ ДА СМО СПАВАЛИ
Љубила га страсно срећна поред реке
Уз тихи жубор воде и малих птица пој
Није га пуштала ни једног тренутка
Све јаче стезала у загрљај га свој
Срце му је дала, тело, душу, живот
Сва му се предала, није се кајала
Волела га силно баш ко и он њу
Своје усне од његових није одвајала
Сигурном се осећала у загрљају том
Загрљају човека кога срећним чини
Волео је много и пресрећан био
Јер на свету за њу био је једини
А онда је кренула, али не са њим
Као сваког дана по стази уморној
Јер је бука пробудила и прекинула сан
Да му слику пољуби на стени мраморној
_____________________________________________________________________
КАД СЛЕПИ ПОГЛЕДАЈУ У НОЋ
Жена је тихо корачала с црвеном ружом у руци
Погнуте главе сама с тугом, погледа снена
И тако свакога дана у башту шарену одлази
У башту ону у коју сеју се најлепша семена
Жена је била далеко кад њено семе је сејано
Никоме причала није да тугу осмехом скрива
Понос јој није дао властиту грешку да призна
За сетву ову тужну искључиво да она је крива
Жена је тужно стајала с црвеном ружом у руци
Понос је нестао давно, кајање више не крије
Над свежу хумку стане али цвет на њу не ставља
Свакога дана дође да сузама земљу залије
Жена је немо кренула с црвеном ружом у руци
Напушта башта шарену у којој свеће не пали
Заливено семе ће никнути, лажном надом се теши
Можда баш сада гробари нису дубоко копали
_____________________________________________________________________
РАЗЛИКЕ СУ ИСТЕ ЗА СВЕ
Коме се спава кад пролеће се буди
Коме се пева кад сахрањује мајку
Ко за своја недела самог себе суди
Ко од живота свога не сања бајку
Коме се шета кад гризе цича зима
Коме се љуби неког кога не воли
Ко се љути кад драге поклоне прима
Ко је срећан кад груди раздиру му боли
Коме се пљује на неког блиског свога
Коме се пије са мутнога извора вода
Ко се моли а верник није, не верује у Бога
Ко се труди да тајне своје било коме ода
Коме се ради кад су нерадни дани
Коме се спрема уредна соба и чисти
Ко своју бебу не мази, пресвлачи и храни
Ко песму не конта: У свему сви смо исти
_____________________________________________________________________
НЕСРЕЋА НЕ БИРА МЕСТО И ВРЕМЕ
У црној ноћи на једном прозору
Светло је горело док село спава
Девојка плаче са сликом у руци
Драгог јој заувек покрила трава
На столу ваза с увелим цвећем
Нису га одржале њезине сузе
Девојка тако сваку ноћ проводи
Откад јој најдражег судбина узе
С букетом цвећа младић је журио
А она чекала најдражег госта
Али шкрипа гума спречи младића
А букет на врелом асфалту оста
Живот је суров, али тече даље
Временом зарашће рана њена
Доћи ће други, живети се мора
Зато и постоји реч: Успомена
_____________________________________________________________________
ПОНЕКАД ПРИЧАМО ДА НЕ БИСМО ЋУТАЛИ
Свако има неког кога воли
За кога би десну руку дао.
А шта би било да је вољени затражи
Да ли би десницу вољеник секао?
Свако има неког кога воли
За кога би и живот свој дао.
А шта би било да га вољени затражи
Да ли би вољеник у себе пуцао?
Свако има неког кога воли
За кога би све на свету дао.
А шта би било да нешто вољени тражи
Да ли би вољеник то нешто имао?
Свако има неког кога воли
По логици и ви сте некоме тај неко.
И да ли сте добили кад сте затражили
Свака част сваком, али не бих рек'о.
_____________________________________________________________________
ЈЕДИНА КОЈА МЕ ВОЛЕЛА
Много је жена оставило мене
Ниједну нисам молио ни вратио
Неке су рекле, неке само нестале
Свакој сам праштао и кад сам патио
Многе сам жене и ја оставио
Прихватао нисам да би се вратиле
Некој сам рекао, нека схватила сама
Неке су опростиле и када су патиле
Много је жена прошло кроз мој живот
Неке безвезе, неким бејах драг
Многих се не сећам, ни име не памтим
Неке су оставиле понеки траг
Као и сваког и мене је смирила
Другачија од свих, она права
Сад живим сам јер Господ одлучи
Да млада вечним сном спава
_____________________________________________________________________
ИМАМ СВЕ ОСИМ ЊЕ А ОНА ЈЕ СВЕ
Било је тешко, било је свакако
О лепшим данима увек се снило
И кад су дошли, тада сам схватио
Да онда много лепше је било
На ивици беде, рубу сиромаштва
Ње се имало, штедело, желело
Сад кад имам све, схватио сам
Да оно много више је вредело
Сад ми је скоро сваки дан исти
Нешто што пожелим, купим и ту је
Не чекам тетку, ујака, стрица...
И нема шта да ме обрадује
Са мало новца срећан сам био
Сад кад га имам срце туга слама
Не може, на жалост, све да се купи
Ниједну жену не зовем: Мама
_____________________________________________________________________
МОЛИТВА ЗА ОПРОСТ ПОНОВЉЕНОГ ГРЕХА
И опет након поновљеног греха
У који хотимично ја се враћам
И опет ево по ко зна који пут
Теби се Господе за помоћ обраћам
Надам се Преблаги, узданицо моја
Јер волиш људе и увек ћеш волети
Али се бојим због поновљеног греха
Твој гнев не бих могао поднети
Коме ћу другом ако нећу Теби
А блуд је моја све већа и грђа
Свестан, али с надом Теби се враћам
Због љубави Твоје и Твог милосрђа
Зато се поново Господе молим
Понизно стојим и сузе роним
Теби са беспочетним Оцем Твојим
И Духом светим и животворним
_____________________________________________________________________
МОЛИТВА СВЕТОМ ГЕОРГИЈУ
Пред твојом иконом с Крстом у руци
Молитву читам и сузе лијем
Кајем се искрено греха свестан
Моли се за ме свети Георгије
Чисто је срце али мисли блудне
Греха се стидим али га не кријем
За опрост свесних и несвесних
Моли се за ме свети Георгије
Кајањем Господ нек празни чашу
Горчине коју не желим да пијем
Из срца моја молитва стиже
Моли се за ме свети Георгије
Моли се за ме заштитниче мој
За кајање никада касно није
Ближи си Богу, чује је те боље
Моли се за ме свети Георгије
_____________________________________________________________________
НАЈОПАСНИЈА ЗВЕРКА НА СВЕТУ
Лута као џукела, ради као коњ
Ћути као риба, сикће као змија
Спор као пуж, тврдоглав ко магарац
Једе као свиња, лукав као лија
Вредан као мрав, упоран ко мазга
Умиљат ко јање, рије као кртица
Црн као гавран, скаче као мајмун
Брз као зец, миран као бубица
Пева као славуј, буљав као сова
Смрди као твор, пије као смук
Досадан ко бува, љут као рис
Види као соко, гладан као вук
Ми имамо разум, оне инстинкт само
Али волимо с њима да се поредимо
А када би људи, стварно бити хтели
Имали би свашта од њих да научимо
_____________________________________________________________________
ЧОВЕК КАКО ТО ТУЖНО ЗВУЧИ
Патка паче, гугутка гугуће
Коњ рже, магарац њаче
Петао кукуриче, овца блеји
Пас лаје, кокош кокодаче
Птица цвркуће, мачка мјауче
Цврчак цврчи, коза мекеће
Свиња грокће, вук завија
Јелен риче, жаба крекеће
Медвед мумла, пиле пијуће
Гавран гракће, крава муче
Змија сикће, кукавица кука
Зрикавац зриче, сова хуче
Он брбља, баљезга, булазни
Бунца, арлауче, виче, мрмори
И још стотине других радњи ради
А требало би да човек - говори
_____________________________________________________________________
СИНАН УМРО НИЈЕ
Нису ми одмах смели да кажу
Јер добро знају он шта ми је
И сада преда мном ту реч не говоре
Синан умро није, нијеееееееее!
Бог на небу - Синан на земљи
Док живим парола ће високо да вије
Недам, не лажите, не могу, нећу
Мој брат умро није, нијеееееее!
Трон без краља и наследника
Срце моје од мене истину крије
Немате право тргати део мене
Синан умро није, нијеееееееее!
Кад склопим очи једном заувек
Кад срце моје престане да бије
Онда причајте шта желите, а до тад
Синан умро није, нијеееееееее!
_____________________________________________________________________
ШТА ЋЕ МИ НАСЛОВ ОМЕНИ
Написаћи још хиљаду песама
Онда ћу да станем с писањем
Али не знам кад ћу да почнем
До броја хиљаду са бројањем
Песме не чита свако, то знам
Али зато ко их чита - тај их чита
Пронађе себе и разуме је
Шта сам ја хтео рећи и не пита
Чуо сам да песници најчешће пишу
Када су тужни и без радости
А други је разлог, бар тако кажу
Да пишу из чисте радозналости
Да ли је тачно заиста не знам
Ја пишем чак и у време радно
И када плачем и кад се смејем
А најчешће кад ми је досадно
_____________________________________________________________________
Књига је посвећена Ђурђици,
једној Београђанки, једној Бебици,
створењцету које ми је поклонило
цвет своје младости...
Поводом десетогодишњице љубави
(2009. - 2019.)
_____________________________________________________________________
Нема коментара:
Постави коментар