Рецензија
Четврта по реду књига Жељка Кужета, као и претходне три, чудна, разнолика, мисаона, помало тужна, контрастно јака и намерно деконзистентна збирка. Као и претходне три тако и ова збирка песама, овог већ реномираног песника, има две целине.
Први део збирке „Шабац – град лубави“ говори о Мирјани, песниковој непрежаљеној љубави, Шапцу – њеном родном граду, лету 2017. године, Летњиковцу, Старом граду и Бенским барама – шабачким насељима, која очито имају посебну улогу у тој љубави и песниковом животу. У том делу збирке написане су најразличитије песме везане за разнолике тренутке, за разочарења, патње и боли које само љубав може да пружи и да нам тако подмукло сервира.
Песме у другом делу тешко је тематски повезати, али кад бисмо лаконски ређали теме, оне би биле календар успомена на живот, молитви Господу, лебдење између сна и јаве где се инсомнија манифестује не само као поремећај , него као неизмеран бол, патња и чежња.
Кроз целу збирку песама провлачи се основна нит тражења одговора на важна животна питања где је Бог као Творац присутан баш у свему, у сваком тренутку живота, љубави, разочарења, патњи, боли... Ако се анлизирају наслови ових песама и покушају повезати са садржајем, долази се у контрадикцију која је у многим песмама дата намерно. Сваки песник, као дух и душа времена у коме живи и као тренутак божанског надахнућа проживљава лутања и патње душе, али Жељко у овој збирци та лутања и та сазнања даје у ретроспекцијама, где је прошлост део стварности, где је машта део реалности, где је патња део душевног бола који тежи ка прочишћењу.
Све ово одвија се уз зазивање Бога кроз молитву и покајање. Кроз целу збирку присутна је запањујућа отвореност и потпуна искреност. О тој и таквој искрености и отворености душе, па и кајања, говоре многе песме ове збирке.
У песмама царују лепота, успешни и уметнички вредни стихови, који као да су помно клесани, а знамо да овај песник песме пише у даху, не допуњује их и не преправља. У песмама се намерно губи ритам, али не на уштрб риме и тај, понегде помало наративни, дискурс ствара прозни угођај, тако необичан за поезију. Ако узмемо у обзир да је “Лиценција поетика“ мото овог песника, када су у питању , не само теме и мотиви, већ и сами стихови, онда емоције, снажни контрасти, слобода која је апсолутна, дају потпуни смисао и оправдање свим песмама ове збирке.
Милан Павлица
---------------------------------------------------
ШАБАЦ - ГРАД ЉУБАВИ
---------------------------------------------------
РАСТЕРАЈ СУЗЕ ПЛАЧЕМ РАДОСТИ
Срце и душа ми осташе далеко
На Старом граду у Шапцу крај Саве
На клупи старој што тајну је крила
На којој ноћима љубих очи плаве
Љубав без љубави, живот без живота
Није срећа ни у злату ни у новцу
Јер све што имам сада бих дао
Са очима плавим за ноћ на Летњиковцу
Непомирен истином, болом и тугом
Београд кунем где сахраних наду
Живим у њему ко испосник у пустињи
А све што желим у Шапцу је граду
Не лечи време ништа, а не све
Бол ме боли ко што је и болео
Шабац сањам и плаве очи
Волим их исто ко што сам и волео
_____________________________________________________________________
КАД НЕМА СУЗА ОЧИ ПЛАЧУ БЕЗ ЊИХ
Слатко бих да се наплачем
Ал' суза давно је нестало
Све што рањено срце жели
У Шапцу крај Саве је остало
Слатко бих да се наплачем
Ал' сузе давно пресушише
А рана боли све јаче
Од кад нам љубав убише
Слатко бих да се наплачем
Иако помогло не би
А да је тако морало
Не умем да објасним себи
Слатко бих да се наплачем
Ал' суза тугу не брише
Све што могу да учиним је
Песме о Шапцу и њој да пишем
_____________________________________________________________________
ПЛАЧ БЕЗ СУЗА НЕ ТРЕБА БРАНИТИ
Шабац је спавао дубоким сном
Сава је нечујно ка ушћу хрлила
А на клупи једна жена заљубљена
Човека ког воли страсно је грлила
Ноћ их је скривала срећне, насмејане
У заносу лепоте љубави из сна
О тренутку овом среће невиђене
Сањали су обоје много година
Срећа кратко трајаше, старији је био
Мада нису скривали нити се стидели
У највећој љубави растати се мораше
И никада више нису се ни видели
Тајну Сава чува, Летњиковац ћути
Клупа стара нема, људи и не маре
Прву љубав, пољупце, нежна миловања
Запамтиће заувек само Бенске баре
_____________________________________________________________________
ПАДАЈУ СУЗЕ НИЗ БЛУЗУ ЦРНУ
Нека ме распну, нека ми суде
Нека ме у окове најтеже ставе
Нека ми Мис Универзум понуде
Срце је моје у Шапцу крај Саве
Нека ме награде, нека ме љубе
Нека све црне истакну заставе
Нека ми понуде све злато света
Богатство је моје у Шапцу крај Саве
Нека ме шибају, нека ме мазе
Нека жалост моју весело славе
Нека ми понуде рибицу златну
Жеље су моје у Шапцу крај Саве
Нека ме похвале, нека ме куде
Нека ми од живота пакао направе
Нека ми круну златну понуде
Царство је моје у Шапцу крај Саве
_____________________________________________________________________
СУЗНЕ СУ ОЧИ ДОК ДУША ЋУТИ
Лето 2017. и малени град на Сави
Памтићу као успомену свету
Тамо је рођена и мучки убијена
Једна љубав највећа на свету
Лето 2017., Шабац, Стари град
Скривена у тами једна стара клупа
И хиљаде пољубаца, страсних загрљаја
При помисли само и сад срце лупа
Лето 2017., Летњиковац с њом
Љубисмо се до зоре на трави
За цео свет то је био Париз
А за мене Шабац - “Град љубави”
Остала лета у Београду, сам
Борим се да преживим љубави пад
За цео свет то је сада Пекинг
А за мене Шабац - “Забрањени град”
_____________________________________________________________________
КО ЛИ ЈЕ КРИВ КАД СУЗЕ ТЕКУ САМЕ
Сена ме прати, а сунца нема
Кошмари ноћима ремете сан
Сат ми не треба, а ни календар
Без ње је исти сваки мој дан
Месец са неба ко да пркоси
Јер будан чекам нови дан
Док Шабац чува све што волим
Чека ме бденије ил' немиран сан
Воли је срце бескрајно јако
Иако дуге пролазе године
Сава таласа у машти мојој
Шабац и осмех љубави једине
Другове немам ни пријатеље
И наду давно сам већ изгубио
Имам бесане ноћи препуне бола
И успомену: Једном сам љубио
_____________________________________________________________________
НЕ СКРИВАЈ СУЗЕ ЛЕПО ТИ СТОЈЕ
Слобода пева на све стране
Песници мисли на папир носе
Ја сањам Шабац и Бенске баре
Где сам љубио ноге јој босе
Цвеће је процвало, ливаду шарени
Полен сакупљају пчелице вредне
Ја сањам Шабац и Стари град
Где сам љубио усне јој медне
Док свици ремете ноћи тишину
А лане спава у наручју срне
Ја сањам Шабац и Летњиковац
Где сам мрсио косе јој црне
Поток жубори бистар и хладан
Птичице црвркућу, весело поје
Ја сањам Шабац и клупу једну
Где сам оставио срце своје
_____________________________________________________________________
КАД КАМЕН ПЛАЧЕ СУЗЕ СУ СУВЕ
Не знам ни где живи
а не знам ни где је
Не знам ни шта ради
Док исто нас сунце греје
Да ли је још у Шапцу
Ил' у госте дође само
Помисли ли на нас
Док исте звезде гледамо
Не знам дал’ је отишла
Ни с киме, ни камо
Не знам дал’ је сама
Док исто небо гледамо
Нећу нити сазнати
Јер никад нећу тамо
Сети ли се љубави
Док исти месец гледамо
_____________________________________________________________________
СУЗЕ СУ ТУП МАЧ НА КОЈИ ЛАКО СЕ ПОСЕЧЕШ
Кад хоће човек тада све може
И најширу реку успе да премости
Ја сам те само волети хтео
Опрости Мирјана, све ми опрости
Нисам светац да грешке не правим
Туга и чежња једини су ми гости
Само сам желео да срећна будеш
Опрости Мирјана, све ми опрости
Ја никада више заволети нећу
Ти крени својим путем радости
Само сам хтео да живимо снове
Опрости Мирјана, све ми опрости
Не бива увек како човек пожели
У љубави нашој све је речено
Није ни битно шта сам ја хтео
Опрости Мирјана, теби је опроштено
_____________________________________________________________________
СУЗЕ СУ ПЛАКАЛЕ ЗА НАМА
Године полако пролазе крај мене
Сваки дан све тужнија зора свиће
А срце април у Београду памти
Кад први пут сретох најдраже биће
Пољубих анђела у образ леви
Искреним срцем као икону свету
Испуњена жеља након пет година
Договорена давно још на чету
Нисмо се стидели љубави наше
На чету сви су за нас знали
Да се волимо већ годинама
А нисмо се видели ни упознали
Године полако пролазе крај мене
Ал’ срце док куца заборавити неће
Парк испред аутобуске станице
И то најлепше београдско пролеће
_____________________________________________________________________
СУЗАМА ЗОВЕМ ИМЕ ТВОЈЕ
Никада више нећу навратити
У град у коме срећан сам био
Никада више нећу ни видети
Најслађе усне које сам љубио
Никада више нећу навратити
У град у коме сам био тужан
Никад јој вратити нећу што даде ми
Љубав јој остајем заувек дужан
Никада више нећу навратити
У град у ком спознах шта је срећа
Иако док жвим биће што је била:
Љубав једина, последња, највећа
Никада више навратити нећу
У град из кога одох у сузама
Без поздрава и последњег збогом
Уплакана жена где остаде сама
_____________________________________________________________________
ОГЛЕДАЛО ДУШЕ СУЗАМА СЕ БРИШЕ
Лепо је имати некога
Ко ту је увек за тебе
Лепо је имати некога
Ко те воли више но себе
Лепо је имати некога
Ко би ти звезде крао
Лепо је имати некога
Ко би за тебе живот дао
Лепо је имати некога
Коме можеш све рећи
Лепо је имати некога
Ко ужива у твојој срећи
Лепо је имати некога
Ко ће те од свих бранити
Лепо је, ниси ме требала
Живога у гроб сахранити
_____________________________________________________________________
УГАСИ СУЗЕ РАЊЕНИМ СРЦЕМ
Кад склопим очи ливаду видим
Шарену препуну цвећа
А крај ливаде девојка шета
На некога ме подсећа
Као кроз маглу слика се јавља
Ил' само жеља опет
Некада давно док срећан бејах
Неко ми “узбрао” цвет
Не, није жеља истина то је
Сећам се још и сад
Девојка цвет је “узбрала” за мене
Али поклонила никад
Далеко беше Шапчанка млада
Да би ми га дала
Фотографију цвета у руци за мене
На Вибер ми послала
_____________________________________________________________________
КАД ПЛАЧЕШ ЗА ДРУГИМ СУЗЕ СЕ ЛАКО БРИШУ
Пролећни пљусак изненада паде
Засеваше муње и небо загрми
Падао је снажно ал' брзо престао
Као што се волесмо и растасмо ми
Летње сунце јако, убија топлином
На суши без воде усев се бори
Пржи се као у највећем пожару
Ко што тело моје за тобом још гори
Јесење кише данима не стају
На читавом небу иста сива боја
Тихе али упорне као да су вечне
Ко без тебе што је ова туга моја
Зима бела зубе показује своје
Тешке, хладне и дуге су ноћи
Снегом ветар завеја трагове
Сем истине: Никад нећеш доћи
_____________________________________________________________________
СУЗЕ СУ НЕКАДА КРИНКА ПОДЛОСТИ
Плакао сам и ноћас
као дете када се изгуби
кад у шетњи пусти
мајчину руку.
Плакао беспомоћно,
баш као дете
кад пролазнику од суза
не може да каже
ни како се зове,
нити где станује.
Плакао сам изгубљен
на раскршћу путева,
бол је стезао а ја стајао,
нисам знао
којим путем да кренем,
јер на крају ниједног
нећеш ме чекати
да поделимо бол
као што делисмо срећу.
_____________________________________________________________________
НЕ ЛИЈ СУЗЕ ШАБАЦ ТЕ ЗОВЕ
Да имам још два живота ја
Оба бих опет поклонио њој
Жени с којом никад нећу бити
Љубави својој последњој
Да имам још два минута ја
Живота на земљи црној овој
Оба бих поклонио једној жени
Љубави својој последњој
Ал' немам живот је само један
А тај већ давно поклоних њој
И сваки минут, секунд и трен
Љубави својој последњој
Чувај је Ти јер не могу ја
Срцем те молим Господе мој
Остаде молитва, све друго дадох
Љубави својој последњој
_____________________________________________________________________
НЕ ПРЉАЈ СУЗАМА ЛИЦЕ БЕЛО
Ако мислиш анђеле
Да ће неко време
Избрисати сећања
На једину љубав
Онда си у заблуди
Ал' себе не криви
Јер када је права
Лубав вечно живи
Љубав срећо моја
Није разум знај
Ко све друго нема
Почетак и крај
Може проћи дан
Да је се не сетиш
Никад и не видиш ти
Ал' док срце куца
У грудима твојим
У ритму његовом
И она ће да живи
_____________________________________________________________________
КАД СУЗЕ РАЗБУКТАЈУ ПЛАМЕН
Кад небо прекрију звезде
Свици музиком испуне ноћ
Остаје ми да маштам само:
Ех кад бих имао неку моћ
Не би онда Шабац био далеко
Не би на силу другом се давала
Љубила би онога кога волиш
У нашем кревету би спавала
Не би ти љубав други бирали
Грлила би онога кога желиш
Пустила би срце да те води
Не би ти љубав једину отели
Не би ти тада срећу глумила
Душманима грехе праштала
Била би крај љубави прве и једине
А не о њој само маштала
_____________________________________________________________________
НЕ РАСИПАЈ СЕ СУЗАМА НЕК ДРУГИ ПЛАЧУ
Сањам те свакога дана
У сну те видим само
Ништа никад не говориш
Можда јер све већ знамо
Сањам те свакога дана
И тужну судбину призивам
Да ли си срећна љубави
У сну ми реци да знам
Сањам те свакога дана
Али ти очи не сијају
Бојим се срећо да ти ноћи
Дуге без мене не пријају
Сањам те свакога дана
Да кажеш: "Срећна сам" хоћу
У сну си само по дану
Спавати не могу ноћу
_____________________________________________________________________
СВЕ САМ СУЗЕ ПОТРОШИО А ПЛАКАО НИСАМ
Мирис трулежи поље испуњава
У ваздуху се дах смрти осећа
Један мртав човек живети мора
С непознаницама: радост и срећа
Сећа се Шапца, врелих летњих ноћи
И зора кад сунце Летњиковац купа
Некада неком први и једини
Један човек је девета рупа
Возови празни пругама гмиле
Потоци пресахли мостове руше
У цркви без икона молитве чита
Један човек без срца и душе
Без звука трубе јече у ноћи
Разбијене светиљке улице красе
Некада некоме све на свету
Данас је само тринаесто прасе
_____________________________________________________________________
СУЗЕ ШАБАЧКЕ
Љубав је сијала јаче од сунца
Злато вереничко прст је красило
А онда изненада и без прогнозе
Сунце се љубави напрасно угасило
Не, није ово пролазно невреме
Облак ће црни заувек остати
Кише ће горке вечно да падају
А сунце поново неће засјати
Није то први ни последњи мрак
Ни посебна тужна песма љубавна
Него боли мало више од других
Јер у овој главни јунак сам ја
Некако другачије је кад други кука
Нема проблема који му решио не бих
А зашто не умем и узалуд ми знање
Када га требам применити на себи?
_____________________________________________________________________
СУЗЕ У ШАПЦУ НАЈЈАЧЕ ПЕКУ
Само је туга део мојих снова
Док слободан убица мач суче
И сваки дан као да је нова
А свако сутра исто је ко јуче
На папиру белом мртва слова
Док голуб на врху крова гуче
и "Никад више" горче од отрова
Као из ведра неба гром пуче
Чему толико жеља и снова
Осим да душу ми сада муче
А срце памет не слуша изнова
У Шабац крај Саве опет ме вуче
До кад ће кошмари и чежња ова
Могу ли анђели да ми поруче
Мутна од суза Светог писма слова
Смех душа жели, а не да јауче
_____________________________________________________________________
СВЕЖЕ СУЗЕ ЗА СТАРЕ РАНЕ
Само о теби умем да певам
Имам о коме, што да се стидим
Ех, кад би знала колика је жеља
Шабац и тебе барем да видим
Једна си једина, лане изгубљено
Сви моји снови о теби су само
Ех, кад би знала колика је жеља
До Старог града да прошетамо
Све ми је празно без тебе срећо
А некад све сам на свету им'о
Ех, кад би знала колика је жеља
Наш Летњиковац да посетимо
А како си могла након свега
Што смо за љубав обоје дали
Кајеш ли се икад ил' је понос јачи
Да ли ти срце бар некад зажали?
_____________________________________________________________________
БЕОГРАДУ ПРЕТИ ПОПЛАВА ПЛАКАО САМ У ШАПЦУ КРАЈ САВЕ
Небо су ноћно изнад Шапца
Некада звезде красиле
Од кад је рекла да неће доћи
све су се заувек угасиле
Трг су Шарени фонтане купале
Рекорде у висини млазова рушиле
Од кад је рекла да неће доћи
Све су заувек пресушиле
Не могу љубити јер љубио сам
Љубави моје што су биле - биле
Од кад је рекла да неће доћи
Све су се заувек завршиле
Сваког се дана за њу молим
Здравља и радости Бог нек’ јој да
И сваку срећу у животу
Нек’ има све што немам ја
---------------------------------------------------
МЕСЕЧИНА ЛАЗАЧКА
---------------------------------------------------
ПОСЛЕДЊИ ЛИСТ НА КАЛЕНАДАРУ УСПОМЕНА
Празне су стазе сокака мога
Коров је шарено цвеће сменио
Свештеник опела само чита
Нико се није крстио ни женио
Бунари давно већ су пресушили
Нестаје лаганано село моје
Сећања само остају бледа
Како лепо некада било је
И дом је опустео где ми осташе
Младости моје најлепши дани
Некада препуне сад пусте улице
Пашњаци давно су преорани
Увек кад дођем људи је све мање
Време и године неумитно газе
Од села мога - поноса некада
Оста само име: Сремске Лазе
_____________________________________________________________________
МРЗИ МЕ ДА МИСЛИМ, АЛИ И ОВО ИПАК ЈЕ НАСЛОВ
Још пишем песме, а воље немам
Неко лепо време тако посетим
Ал' лепе мисли не стварају радост
У грудима неизмеран бол осетим
Не знам шта значи, ни како се пише
Весела песма без проблема
Хтео бих макар да веселим друге
Како кад у срцу кап радости нема
Лагати не умем, а уметник нисам
Осећања болна не желим сакрити
А да бих веселу песму написао
Морао бих најпре ја срећнији бити
Писаћу зато само нек се пише
А да сам срећан можда и не бих
На папир боли словима преносим
Да не бих све их држао у себи
_____________________________________________________________________
ТИГРУ СУ КРИЛА СЛОМЉЕНА
Дувају ветрови с планине благи
У подножју овце тихо блеје
Докони смишљају приче без реда
Срећан се глупом вицу смеје
С балкона саксија с цвећем паде
Комшија комшији не враћа дуг
Белих врана је све мање и мање
А миш је мачору најбољи друг
Гудало гуди а гусле без струне
Бела је линија на цести пуна
На све стране ко у зоо врту
Улице су препуне мајмуна
Док без микрофона певаљка зева
У кафани ретки плаћају цех
Богу се моле као наредници
Молитва ниједна не помиње грех
_____________________________________________________________________
ПОУКЕ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА СРПСКОГ
Три су ствари о којима
Увек с опрезом причај
Тако нас научи велики
Свети владика Николај:
Немој да причаш никада
О Господу Богу пре свега
Све док не будеш сигуран
Да си утврдио веру у Њега
Немој олако да говориш
Одмах је иза Бога
О туђем греху све док
Најпре се не сетиш свога
И трећа ствар на крају
Односи се на дане
Немој да причаш никада
О сутрашњем док не сване
_____________________________________________________________________
НЕ ВОЛИМ ЕПИТАФЕ ЈЕР НА ГРОБЉУ СЕ ПЛАЧЕ А НЕ СМЕЈЕ
На крају села кућица трошна
Хлад старе липе клупу заклања
На којој старац замишљен седи
О лепшим данима будан сања
Некад је кућа весела била
Песма се орила по цео дан
Све док реалност живота једног
Одједном није постала сан
Најлепши младић у селу беше
И у сироту девојку заљубљен
Прстен јој дао да буде његова
А она срећна што биће њен
У реку девојка прстен је бацила
Када је пронашла љубав већу
Младић је одлучио сам да живи
Оседео сања изгубљену срећу
_____________________________________________________________________
ТРУЛА ЈЕ ДУЊА СА ОРМАРА ПЛАКАЛА ЗА ПЕКМЕЗОМ
Поток не плови узводно
Поштен се не боји суда
Вредан се рада не плаши
Верник не верује у чуда
Паметан зна колико вреди
Новцем се све не купује
Дете је свесно да не зна
Мудар глупости не чује
Дрина је крива и остаће
Дуван људе не убија
Просјаци новац не деле
Шкртоме у џепу је змија
Судбина убија недужне
И људе рођене без среће
Неверним и лакомисленим
Среће се коло окреће
_____________________________________________________________________
КО МОЖЕ НЕКА ЗОБЉЕ МАЛИНЕ ЈОШ НЕОПАЛЕ
Не могу мене да сломе
Ружне речи човека злог
Ја ходам стазама утабаним
Које је одредио Господ Бог
Свима је дао слободу
Живот свој да сами уреде
Мене је створио оваквог
Не дотичу ме од људи увреде
Пљување, претње, вређање
Не могу ништа делима мојим
Оне су само немоћ њихова
Бог је једини кога се бојим
Нека им Господ помогне
Растветли ум им помућени
Да носим и њихов не могу
Мој Крст је довољан мени
_____________________________________________________________________
НЕ СУДИ МИ БОЖЕ ПО ДЕЛИМА МОЈИМ ВЕЋ ПО МИЛОСРЂУ СВОМ
Ја нисам рођен само да умрем
Зато се смрти превише не бојим
Бог ме је створио за живот вечни
Слободу дао да га сам кројим
Судбине нема и њу не кривим
Док сам на земљи кројач сам ја
Живим свето кол’ко могу и умем
Док не дође праведни Судија
Живот је само чекање вечног
Али ипак треба га проживети часно
Јер када Судија ненадно дође
За кајање тада биће ми касно
Када ће доћи не знам, па зато
Ко да су задњи живим све дане
Чекам Суд и с кајањем молим
Да станем Њему са десне стране
_____________________________________________________________________
МАЈМУН НИЈЕ МАЈМУН ЗАТО ШТО ЈЕ МАЈМУН
Олуја гране ломи на брези
А ништа јој она скривила није
Опака олуја, а бреза крхка
Причати неће, све ће да крије
Стаће олуја временом сама
А бреза тужна даље да живи
И никад никоме причати неће
Нити олују за тугу да криви
Никада више бреза неће моћи
Нормално да расте и да буја
Јер мисли да тако мора да буде
Беспомоћна је, а јака олуја
И никад бреза неће сазнати
Истину спознати, бити свесна тога
Да је олуја гране јој сломила
Из хира јер може, а без разлога
_____________________________________________________________________
ДОЂИ МИ МАЈКО МАКАР У САН
Сањао сам ноћас стару мајку
Тесто меси за хлеб га припрема
Док се пече крај шпорета седи
Ватру ложи па мало придрема
Осетивши мирис мало чудан
Устао сам, рерну отворио
Лагано сам пробудио мајку
Јер хлеб јој је мало пригорио
“Ништа зато што зера у’вати”
Рече мајка и гареж саструга
У крпу га умотава влажну
Оставља и ради посла друга
Испекла је мајка хлеба пуно
Толико да не зна им се броја
Није ово био сан никакав
Већ сећање, пуста жеља моја
_____________________________________________________________________
ТУГА ЗА ЛАЊСКИМ СНЕГОМ
Волео бих да
остаци тела мога,
када га
напусти душа,
буду враћени земљи
на месту
где ће навраћати
само вукови,
далеко од
људи и пролазника
и само са
каменом обележено,
на којем
неће ништа да пише.
То би био праобраз
мога живота
на земљи:
Сам,
нико и ништа.
_____________________________________________________________________
БИЛИ БИ НЕСРЕЋНИ ДА НАМ БОГ ДА СВЕ ШТО ПОЖЕЛИМО
Одакле снага и воља за живот
Након оволико боли и недаћа
У Вери у Бога и љубав Његову:
Болима овим ја нешто плаћам
Падање није проблем ни грех
Битно је након пада устајање
А боли Његове не сматрам казном
Већ лењости својом за покајање
Зашто, шта, кад и колико ми даје
Он боље зна, ја и не морам знати
Отац је мој, знам дати ми неће
Толико да нећу моћи издржати
А када болом све грехе искајем
И причешћем све зло из мисли ми оде
За дар његов што се казном чинио
За бол онај, рећи ћу: Хвала ти Господе!
_____________________________________________________________________
ШТА ЋЕ НАМ ДУГМАД КАД НЕМА ОЏАЧАРА
Мртвило живота да признам нећу
Шта год сам радио нисам се стидео
У свакој недаћи коју је пружао
Бар трачак доброг ја сам видео
Живот је борба, а није судбина
Слабићима само изговор је она
И кад ме крунишу хвалио им нисам
Нити их клео кад скидају ме с трона
Живот прихватам какав јесте
И онда кад ми није све по вољи
Лоше што доноси ја не примећујем
Прихватам и живим онај део бољи
Свако исту иствар различито доживи
Не виде сви исто шта се около збива
Живота свога среће сам сам ковач
А не некаква измишљена судбина
_____________________________________________________________________
ЈА НИСАМ ЗДРАВКО ЧОЛИЋ, АЛИ НИЈЕ НИ ОН ЈА
Макови црвени поље су прекрили
Пркос се шарени на све стране
Људи планирају, а Бог се смеје
Не иде, али нико неће да стане
Пишати уз ветар немогуће није
Инат у људима тера их на то
Битно је нахранити властити его
Мокри ће бити, ал' ништа за то
Бос по трњу табани не воле
Ал' херој да буде човек воли
Хвалиће га и дивити му се људи
Неће од славе ни осетити боли
Безвредна жртва, узалудна
Ал’ човек није свестан тога
Од људи слава не значи ништа
Једина битна је она од Бога
_____________________________________________________________________
СВЕ ПРОЛАЗИ АЛИ ОСТАВЉА ТРАГ
Свакога дана жена замишљена
Улицама града без циља тумара
Много мушкараца кроз живот прође
Али је још увек боли љубав стара
Тражи га узалуд, само да га види
Пролазнике пита и не губи наду
Јер ништа баш о њему није знала
Где је, како је, у ком живи граду
Једнога дана срела је човека
Који га зна, о њему рече јој све
Жив је, здрав и сређен живот води
Срећна је била након вести такве
Прошло је много година од тада
Од кад му је душу и срце дала
Захвалила се човеку жена срећна
Али га, на жалост, није препознала
_____________________________________________________________________
ПРАЗНА МЕ ПУШКА РАНИ ПОСРЕД СРЦА
Све су моје песме тужне
Све их пишем себе ради
Цео живот провео сам
У чекању и у нади
Да ће бити некад боље
Па да живим ко сви други
Да ноћи ми буду краће
А дани да буду дуги
Испуњени са радошћу
А не да ми срце зебе
Џаба што их пишем мени
Сви у њима нађу себе
Дал’ писао о ничему
Ил' о рату или срећи
Нико мене и не пита
Шта сам песмом хтео рећи
_____________________________________________________________________
СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ ЗАШТИТНИК ДОМА МОГА
Ако ме туга обузме нека
Када се нечега ружног сетим
Не траје дуго и не боли јако
Јер мене штити Георгије свети
Ако нечастиви подметне нешто
А ја ту подлост не приметим
Несвесно избегнем замке његове
Јер мене штити Георгије свети
Ако ме спопадне зло ненадно
Недаћа велика мени припрети
Ја се не бојим, срце је чисто
Јер мене штити Георгије свети
Он за ме моли Господа мога
Славим га шестога дана у мају
Молитва његова моје зло сече
Баш ко на икони он аждају
_____________________________________________________________________
ОПРОСТИ АКО ХОЋЕШ ЗАБОРАВИТИ ИОНАКО НЕЋЕШ МОЋИ
Била си млада, прелепа, нежна
Чекала ме верно док сам лутао
Био сам с тобом говорио: "Волим те"
А срце и душу другој сам предао
Била си млада и слепо веровала
Волела, будућност нашу планирала
Док другу жену срцем сам љубио
Ти си ме сама ноћима чекала
Била си лепша, млађа, згоднија
Ал' другу сам волео и срећан био
Све мање и мање желех да те виђам
На крају у њен град сам преселио
Била си млада и љубави жељна
А она за мене једна једина
Опрости крив сам, старији бејах
Узех ти најлепших десет година
_____________________________________________________________________
НЕ МЕРИ НИЈЕДНОМ СЕЦИ ОДОКА ТАКО ЋЕШ НАЈМАЊЕ ПОГРЕШИТИ
Облак над црквом светог Петра
Заклања сунце, споро се креће
Прети кишом у градићу где некад
Срећан сам молио и палио свеће
Једну од молитви Бог ми не услиши
Зашто је то добро сада не знам
Неиспуњена жеља није ме спутала
Да се и даље молитвама предам
Волим Га истом љубављу искрено
Да то је добро за мене верујем
Можда се нисам искрено молио
А Бог само из срца молитве чује
Палићу свеће, Богу се молити
Опрост тражити за све што сам грешио
Као у скиту испоснички живети
Зашто не знам, тако сам решио
_____________________________________________________________________
ДА ЛИ ДУГА МЕЊА БОЈЕ
Постао сам непознат себи
Чудим се поступцима својим
Страх ме је јер примећујем
Све мање Бога се бојим
Постао сам непознат себи
По много ствари то видим
Страх ме је јер примећујем
Све мање људи се стидим
Постао сам непознат себи
Подмукле савете дајем
Страх ме је јер примећујем
Све мање за то се кајем
Руже су престале да миришу
Дуга на небу изгубила боје
Да ли сам мишљење променио
Или је време учинило своје
_____________________________________________________________________
ВОЛИМ ВАС АЛИ ВАМ ВИШЕ ПИСАТИ НЕЋУ
Ноћ је лагано
напуштала село
уступајући место зори,
пастирица је већ била
у планини поред стада,
тихо певушећи неку песму,
нисам могао чути коју
јер сам био далеко.
Махнуо сам јој
кад је погледала на друм
којим сам пролазио
враћајући се кући.
Гледала је у мене
у том тренутку
али ми није узвратила поздрав.
Није девојка охола
или неваспитана, штавише.
Није ме поздравила
јер ме је - препознала.
_____________________________________________________________________
ВИЈОРИ НА ВЕТРУ ЗАСТАВА БЕЛА НА ПОЛА КОПЉА
Много је жена плакало због мене
Није им помогло што сам то знао
Моћан сам био и на боли њихове
Никада нисам пажњу обраћао
Много је жена молило мене
Њиховим молитвама ја сам се смејао
Моћан сам био и могао да бирам
У наручју њалепших ја сам се грејао
Много је жена желело мене
Јак на речима срца сам ломио
Минус два посто шансу је имала
Свака на коју сам се окомио
Много је жена проклело мене
Поред ниједне се нисам дуго задржао
Када ми досади прошлости је поклоним
С ниједном нисам у контакту остао
_____________________________________________________________________
МИРНО МИ ПОЧИВАЈ СТАРА МОЈА
Ех мајко стара, једина моја
Да си ми само на минут ту
Да ме у крилу нежно помазиш
И топлим загрљајем даш утеху
Откад си отишла старице моја
Јединац није твој што је био
Ни близу онај каквог га остави
Који женска срца ко стакло је ломио
Сад нисам чак ни обичан човек
Да си ме барем са собом повела
Ноћи ти мајко у сузама проводим
За оном коју си и ти волела
Мирно ми почивај у цартсву Његовом
Док будем могао ја ћу се борити
Себи за снагу, теби за покој
Свакога дана Богу се молити
_____________________________________________________________________
НАОРУЖАН СЛОБОДОМ САМ СЕБИ ОКОВЕ КУЈЕМ
Није мене убила љубав
Није ме убила жена та
Није ме убила судбина
Себе сам убио - ја
Није мене згазило време
Није ме згазила жена та
Није ме згазио живот
Себе сам згазио - ја
Није мене понизила туга
Није ме понизила жена та
Није ме понизио растанак
Себе сам понизио - ја
Не може мени помоћи врачар
Не може ми помоћи жена та
Не може мени помоћи лекар
Себи могу помоћи - ја
_____________________________________________________________________
НИКАДА НИСАМ СЛАГАО, ОВО МИ ЈЕ ПРВИ ПУТ
Могу ја да опростим много
Да заборавим не могу ко и сви
Могу ја да не памтим зла дела
И душмане помињем у молитви
Могу ја да останем пријатељ
Свакоме ко ми је нанео боли
Могу ја да волим све људе
Чак и онога ко мене не воли
Могу ја да поднесем увреде
Најружније речи о себи да чујем
Могу ја да трпим све зулуме
И да хвалим онога који ме псује
Могу ја и тужан да певам
Да ватру гасим рукама голим
Могу ја да плачем без суза
Само не могу за љубав да молим
_____________________________________________________________________
ПОНЕКАД РЕЦИ НИКАД
Киша је падала читаве ноћи
Док жена улицом тихо је плакала
Сузе са капима кише се мешале
Уплакане очи док руком је брисала
Мокра до коже жена на улици
Одлучно ишла је и није стала
Сузе је горке нису спречиле
Ни киша јесења није јој сметала
Очито велик је разлог имала
Јер препрека за пут није било
Ишла је жена у сузама по киши
Путем којим је срце водило
Киша је престала, а зора сванула
Ал' сузе нису, још квасе лице
И даље корача тихо ка циљу
Уплакана жена низ мокре улице
_____________________________________________________________________
НА КРАЈУ ВЕЧНОСТИ ИСПИЈАМ ЗАДЊУ ЧАШУ
Снага друже напушта полако
Године ломе и чине своје
За борбу више способан нисам
Тачку сам ставио, шта је било - било је
Инсомнија друже убија горко
Природа поштује законе своје
Против ње се ипак борити не може
Тачку сам ставио, шта је било - било је
Депресија друже гуши неприметно
Руши све планове и мостове моје
Не иде више, воља је потрошена
Тачку сам ставио, шта је било - било је
Апатија друже крши опасно
Старост је јача и то - то је
Ал’ бар не пита где ми је младост
Тачку сам ставио, шта је било - било је
_____________________________________________________________________
ЧУВАЈ МИ ЉУБАВ ВЕЛИКИ ГРАДЕ А ЈА ЋУ УСПОМЕНЕ
Село сам рођено давно напустио
Сад ми то некако тешко пада
Јер сам случајно срео и заволео
Девојку прелепу из великог града
Светла велеграда, раскош непозната
Девојка - анђео у ме заљубљена
Човека са села лако су занели
Улице његове и љубав њена
Љубав је прошла, а сјај избледео
Заноса нема, снови се губе
Џаба сва раскош великог града
Девојку лепу сад други љубе
Срећан ми остај велики граде
Чувај ми љубав, у срцу те носим
Враћам се тужан у родно село
Без лепе девојке, са седима у коси
_____________________________________________________________________
МОЛИТВА ПРЕСВЕТОЈ ТРОЈИЦИ
Господе Боже једини моћни
Ево ме опет са гресима мојим
Изнова истим искушењима падох
Пред иконом твојом понизно стојим
Опет и опет исту молитву читам
Опрости грех који већ си ми праштао
Уз помоћ Твоју љубави препуном
Кад год бих пао лако бих устао
Човек сам Господе, твоје чедо
Подложан греху, Ти си ме створио
Широм отворена сам закључах врата
Слаб сам, без Тебе не би' их отворио
Понеси Крст мој уместо мене
Живота Творче сузе квасе лице
Сведржитељу не заборави мене
Вечна Вам хвала Света Тројице
ЈЕДНА ЈЕ ЦИГЛА ВИШКА У ЗИДУ
Прошло је много жена крај мене
Имена не знам, више нису ни број
Вечерас Книњанка једна, лепотица
На ум ми паде, па ево песма њој
Прошло је више од двадесет година
Када сам љубио то што нисам смео
Био сам први и једини мушкарац
Који је у њеном стану ноћ провео
Знали смо обоје болеће растанак
И биће кратко, ал’ нешто беше јаче
Проведосмо скупа само једну ноћ
Оставих Книн и жену која плаче
Зашто смо морали ако смо знали
Можда је љубав куцала на врата
И овај грех сам исповедио касније
Морао сам поћи, јер била је удата
МЕСЕЦ ЈЕ УСНУЛИ У ОКЕАН ПАО
Танка је линија између идиота и генија
Тања од оне између мржње и љубави
Можда нас зато и не треба да чуди
Што љубав од човека идиота направи
Танка је линија између истине и лажи
Често разлику и не примећујемо
Говорници знају то и користе знање
Причају оно што желимо да чујемо
Љубав је чудо и није је лако схватити
Гледано кроз историју сваки геније
Избегавао је љубав, а брак ни у лудилу
Можда случајно, а случајно ништа није
Танка је линија између живота и смрти
Тренутак само, ал’ се не зна кад ће доћи
И идиот и геније, без памети и глупости
На исти пут једном ће поћи
_____________________________________________________________________
КАД ЗАВРШИ РАТ БИЋУ ГЕНЕРАЛ
Кад пева славуј у гори зеленој
Знам, никад помислио није
Да много људи слуша га тада
А можда неко сам тугу крије
Кад хуче сова у ноћи црној
Знам, никад помислила није
Можда се неком и без гласа њеног
Застава црна на дому вије
Кад лети гавран изнад главе
Знам, никад помислио није
Можда човек испод и без лета тог
Последњу битку са животом бије
Инстинкт је Бог птицама дао
А људи са вером тврдом ко перје
Окривљују их недужне, правдајући
Безбожништво своје ко сујеверје
_____________________________________________________________________
САСВИМ СЛУЧАЈНО АКО ЈЕ ИШТА СЛУЧАЈНО
Градиће гнезда малене птице
Беба ће трљати окашце снено
На тамбурама пуцаће ће жице
Збогом ми остај вољена жено
Цветаће баште бехара пуне
Сузе ће лити удовице младе
На гуслама пуцаће струне
Збогом ми остај вољени граде
Песме ће моје красити брезе
Дела моја хвалити бар неко
На интернету пуцаће везе
Збогом ми остај вољена реко
Ја морам поћи гаси се сунце
Жена што воли ме остаје сама
Од туге њено пуцаће срце
Нећу се вратити с првим ластама
_____________________________________________________________________
Књига је посвећена једној Мирјани,
једној Шапчанки, једном Анђелу,
једној љубави без краја...
Споменик на лето 2017.,
Љубав највећу на свету
(7. 7. 2017 - 21. 1. 2018.),
најлепши период мога живота.
_____________________________________________________________________
Нема коментара:
Постави коментар