Рецензија
Шеста збирка песама Жељка Кужета “Само живот је вечан", самим насловом обећава бујицу емоција, коју доноси ово песничко ремек - дело, које својом имагинацијом буди апсолутну емоционалну ватру.
Контраст као главни водич кроз неистражену пирамиду маште и "Сна који испуњава жеље" допире у нови, неискварен свет без ограничења, пун чисте енергије, која се стапа са светским болом и прожима комплетно песниково биће. Он је итекако свестан својих грешака, искрено се каје и моли за опроштај свих које је повредио. Преживо инспирисан, а емотивно полумртав, сликовито, упечатљиво, те концизно и виртуозно илуструје безвременску љубав кичицом жудње, која царује у прошлости, те сигурно корача ка будућности, оставља снажан утисак и буди емпатију, превазилази све границе логике, руши законе слободне природе, ствара нови свет.
Намерно губљење ритма, те песничка слобода, уз мотиве Бога, породице, дома, страха, без предаје, остављају јак утисак и импресионирају својом метафоричном сликом.
Песма "Кајање или жал" ствара ковитлац дубоких емоција, те интригира својом непредвидивошћу и поставља многа питања о правој љубави, њеној вредности и заслугама. Песник се пита "Хоће ли после свега остати кајање или сећање?" Плаче ли песник док о томе размишља или то "Са неба пада киша"? Оставља нама самима да одговоре пронадјемо дубоко у срцу, лакомислено се предавајући песниковим аутобиографским стиховима.
Изузетно поштује машту и сан који превазилазе овоземаљске границе и допуштају слободу, допуштају, без осуђивања, да постанемо оно што истински желимо да будемо.
Изузетна песничка слобода, његов заштитни знак, прате нас и у овом мистичном лавиринту, који ипак осветљава пут и води нас, као компас до излаза, до свемира, широког као песникова душа. Жељко успева у својим песмама да споји неспојиве ствари, контрастом лавиринт претворити у компас, натприродно нормалним, машту у јаву...
Песмом “Љубав не престаје растанком" Жељко са сећањима путује у свемир и пали нове звезде, које остају вечно чекајући нови живот, боље сутра, остављајући простор за поновно спајање љубави која је као и живот - вечна.
Теодора Петровић
СВЕ ПО СТАРОМ
И ноћас опет све исто као и синоћ
Стихове стварам тужне и уздишем
Напољу ветар игра се с брезом
Ех, да јој понесе песму што пишем
Сава таласа, жури вољеном Дунаву
Писмо у боци сетих се, а суза пече
Али радост закратко, супротан ток
Из њеног у мој град Сава тече
Шта ће ми стихови питам се у себи
На папиру у мојој соби ће остати
Голубова нема, а ноћ и ветар су
Ни по њима не могу песму послати
И шта да радим усамљен и тужан
Ма нећу је ни писати, одлука је пала
Јер кад би видела од кога је песма
Ко зна да ли би је уопште и прочитала
_____________________________________________________________________
ВЕЧНИ ЛУТАЛИЦА
Тешко је препарат направити
Тешко без лековитог биља
Још теже је живот наставити
Сваки дан лутати без циља
Тешко је горке сузе сакрити
Што цуре преко набораног лица
Још теже кад немаш где свратити
Осуђен на име: Вечни луталица
Немам јуче, немам сећања
Живим за данас, а то је илузија
Сутра наставак без обећања
Иако сутра би требало да је визија
Тешко је никога свога немати
Сам, безнадежан чекати јутра
Тешко кад не можеш ништа мењати
Кад ти је исто јуче, данас, сутра
_____________________________________________________________________
ИДЕМО ДАЉЕ ЉУБАВИ
Идемо даље душо моја
Растанак није крај живота
Ал' свако својим путем сада
Јер стати и плакати било би грехота
Седми јул ће још много пута бити
Али две и седамнесте никада више
Наша тек почета прича је спаљена
Свако свој роман негде сад пише
Идемо даље најдраже моје
Само ће сећања остати заувек
Најлепши део си мога живота
Ал’ време је за то најбољи лек
Не сагињи главу пред истином
За ништа љубави не криви себе
Бог зна зашто је тако требало
Можда и нисам био за тебе
Идемо даље анђеле једини
Не мора бити да то је казна
Ка новој љубави ти крени душо
А ја где ћу, то само Он зна
Путима среће корачај душо
А стазе моје зна само Бог
Не питај зашто је морало тако
Чувај у срцу део имена мог
Идемо даље душо моја
Као успомену прихвати мене
У мом срцу си била и остајеш
Ма куда ово тело да крене
_____________________________________________________________________
ЉУБАВ СЕ НЕ ПРИЧА
Можда ће време сећања збрисати
На плаве очи срце одолети
Можда ћеш вечно у мени живети
Само ме немој више "волети"
Љубав је вечна и не престаје
Љубав јесте, ал’ нису сећања
Само ме немој више "волети"
Заборави сва моја обећања
Јер откада растали смо се
Лепота љубави није важна
Само ме немој више "волети"
Ти само причаш, а љубав је лажна
Само ме немој више "волети"
Ни да изговориш то немој никада
Јер све што некада твоје беше
Некоме искреном сада припада
Само ме немој више "волети"
При помисли на те срце мање боли
Она ми не прича, не зове "љубави"
Срећна поред мене ћути и воли
Љубав је вечна и нема краја
И молим те себе ништа не криви
Само ме немој више "волети"
Љубав се не прича, она се живи
_____________________________________________________________________
КАЈАЊЕ ИЛИ СЕЋАЊЕ
Била је млада, прелепа, невина
Љубави жељна, пажње, топлине
Слутила није да сам слаткоречив
А она само голуб од глине
Хтела је да воли, вољена бити
Пресрећна док крај мене шета
Слутила није, за доброг стрелца
Да била је само прелака мета
Био сам старији, она пемлада
Можда се сада и она каје
А можда ипак и даље воли
Даде ми оно што се једном даје
Када сам отишао другој у загрљај
Другом се и она морала дати
А ја ћу остати у животу њемом
Онај први, што се вечно памти
_____________________________________________________________________
САН ИСПУЊАВА ЖЕЉЕ
Она у белом с осмехом зоре
Са моје десне стране стоји
Матичар чита нешто, не слушам
Тренутак среће секундама бројим
Иза нас гости с радошћу чекају
Жена коју волим, прелепа млада
Успела је оно што ниједна није
Дође време да и ја кажем оно: "Да"
Гледала ме очима чаробним својим
Нисам желео време да губим
Јер матичар, након што рекосмо: "Да"
Рече да сад могу да је пољубим
Кренуше усне једне ка другима
Зачу се звук са хиљаду звона
На посао сам морао да кренем
Пробуди ме аларм са телефона
_____________________________________________________________________
МОЖЕ ЛИ ЉУБАВ ДА УМРЕ
Зарасле стазе љубави једне
Коров уместо цвећа крај пута
Осмех у мислима полако бледи
Странпутицом један човек лута
Пламен са свеће не сија више
Восак неистопљен, свећа догорела
Човек у мислима, с питањем лута
Дал' га је, уствари, икад и волела
Били су срећни можда и превише
Клела се да снове живе у јави
А онда без речи само нестала
Све понесе, само бол му остави
Камен је плакао зимске ноћи
Нада умрла, а срце дрвено
На путу знак: Забрана кретања
Семфор светло не гаси црвено
_____________________________________________________________________
МОЈА ЦИГАНКА
Радост у срцу, с десне ми стране
А на њој ко снег хаљина бела
Пољубац након што "Да" рекосмо
Волим те много, волим Санела
До краја живота на верност заклети
Циганка лепа с осмехом андјела
Погледом милује и душу ми греје
Волим те много, волим Санела
Господу хвала за поклон овај
Вину се опет птица из пепела
Из мртвих ме диже срце јој искрено
Волим те много, волим Санела
Циганка моја, срећа једина
Душа је и усред зиме јој врела
Хвала ти љубави за срећне дане
Волим те много, волим Санела
Сањао нисам да ће се икада
Коло заиграти на сред мог села
Циганку лепу што предводи га
Волим те много, Волим Санела
Да ли је слутила Циганка лепа
Док дугу црну косу је плела
Да срца наша везаће њоме
Волим те много, волим Санела
Чуваћу љубав, Циганку моју
Славити дан кад ме је срела
Памтити брезу и пољубац први
Волим те много, волим Санела
_____________________________________________________________________
ИСТИНА БОЛИ
Боље је овако, ма колико боли
Једно за друго и нисмо били
Ми истом свету не припадамо
Неоствариве снове узалуд снили
Ја сам прошао сито и решето
Ти неискусна, наивна и млада
Много старији нисам одолео
А ти до тада - волела никада
Заборави мој бол и главу горе
Било је лепо, памтићу тебе
Ја имам прошлост и успомене
Ти снове, будућност испред себе
Недај младост да због мене вене
Недај чак и да знаш да те волим
С млађим пронађи срећу и љубав
Од срца Господу за те се молим
_____________________________________________________________________
НЕ УЧИМО НА ТУЂИМ ГРЕШКАМА
Не убија нас корона ова
За коју не знају нити шта је
А лек направити знају, како
Против "Не знамо" лек се даје
Живимо као да смо вечни
И док нам живот поруку шаље
Али то је "Тамо негде, неком
Неће то мене”, идемо даље
Чак и с гробља кад се враћамо
Журимо, много имамо да радимо
Управо оно што је радио онај
Коме бесмо свеће да палимо
Не убија нас корона ова
С Марса није, човека је дело
Мењамо оно што Бог је створио
Не може никада црно бити бело
Човек је најопаснија звер на свету
Против тога зла лек се не користи
За корону вакцина давно измишљена
Деловати неће док ум човек не очисти
Не убија нас корона ова
Она је наша, имаћемо је сви
Оптужујемо "Нешто", а шта не знамо
Не корона, сами себе убијамо ми
_____________________________________________________________________
СВЕ СЕ МОЖЕ КАД СЕ ХОЋЕ
Не може празан џак да стоји
Ни из празне чаше вода пити
Не може увела душа да плаче
Ни сломљено, празно срце веселити
Не може море да буде слатко
Нити река да узводно тече
Не може сунце да обасја собу
Кад након ноћи долази вече
Не може лопов а да не краде
Јер да не краде лопов не би био
Не може Господ молитву да чује
Ако уз њу ниси горке сузе лио
Не може штошта, ал' истина није
Сам си градитељ своје среће
Све што пожелиш, све се може
Не може само - оно што се неће
_____________________________________________________________________
СВЕ ЈЕ ОДЛУКА
Пожели жељу љубави
Јер ја о теби бринем
Уместо звезда са неба
Бисере могу да скинем
Пожели жељу љубави
Јер моћ је моја велика
С Месеца срећо ја могу
Донети и птичјег млека
Пожели жељу љубави
Јачи сам но бизона крдо
Само са једним погледом
Могу да померим брдо
Пожели жељу љубави
Јер ја сам ту за тебе
Све могу да ти подарим
Све душо, осим себе
_____________________________________________________________________
СВУДА ЈЕ ИМЕ ТВОЈЕ
На копљу давно наоштреном
Урезано иглом име је твоје
Забоденом у цветној башти
Шарено цвеће где нема боје
Семафор пали и гаси светла
На стубу сивом име твоје
Црвено, зелено и жуто светло
Семафор дакле, има четири боје
Трамваји гмиле истом рутом
Аутоспрејом пише име твоје
Скренути не могу где пожеле
Воде их шине тамно сиве боје
Само ја још у дугу верујем
И на њој исијава име твоје
Дуга није баш много шарена
Најлепше, црне, нема на њој боје
_____________________________________________________________________
СВЕ ЈЕ ТО ИСТО
Цветаће беле хризантеме
Дувати ветрови с југа
Љубав и срећа вечите теме
И када царује туга
Спаваће медведи зимски сан
Бранити друг ће друга
После кишнога сунчан дан
И када царује туга
Грмеће небо и муње севати
Касније га красити дуга
Певачи веселе песме певати
И када царује туга
Човек ће живети како живи
Гресима својим биће слуга
Осмех на лице, други су криви
И када царује туга
_____________________________________________________________________
ЉУБАВ НЕ ПРЕСТАЈЕ РАСТАНКОМ
Јесам ли ти узалуд косе мрсио
Тело мирисао, усне ти љубио
Јесам ли те узалуд до неба волео
Ил' сан је само да сам те изгубио
Јесам ли ти узалуд срце грејао
Све друге љубави непотребно убио
Јел' ти тело узалуд дрхтало од среће
Ил' сан је само да сам те изгубио
Не нисам, ништа није узалуд
Изгубих те, није сан него јава
Ал’ сузама за то места нема
Већ сећања: Беше љубав права
_____________________________________________________________________
ЛЕПО ЈЕ САМО ДОК СЕ ЧЕКА
Док је дете жели да порасте
Човек буде, да га срећа прати
А када му године помогну
Тад пожели детињство да врати
Кад порасте здравље троши
Да заради новац, да не пати
А када га заради и има
Тад га троши здравље да врати
А док живи, живи ко да мрети неће
Пороке и грехе чак неће да крије
А онда кад она закуца на врата
Умре и нестане ко да живео и није
_____________________________________________________________________
НЕСВЕСНО ЧЕКАМО ЈЕДАН ДАН
Зар нам се живот свео на то
Све имамо, не разликујемо дане
Осим кад дође моменат онај
Док једном не смркне другом не сване
Кад ћемо схватити да вечни нисмо
А сваки дан око нас доказ се дешава
Ма зашто би чистили своје двориште
Кад туђи проблем лакше се решава
Зашто би трошили акохол или вату
Лакше је по туђој рани посути соли
Наставити живети свој вечни живот
По туђој гузици батина не боли
Зар да се мучимо да узорни будемо
Или бринемо што неко сузе је лио
Ионако ће свима да дође онај дан
Кад сви ће рећи: Добар је био
_____________________________________________________________________
НЕКАД САМ МОГАО
Краљица беше недодирљива
Крај мене случајно стала
У само некоико лепих речи
Круна је са главе пала
Размена бројева телефона
Уобичајен потез и нужан
Што други и лепши нису могли
Олако уради неко баш ружан
Беше јој лепо што је срећна
Уместо да је због тога љута
Прву поруку са новог броја
Добих за само пар минута
СМС у пракси ретко је порука
Чешће је у њему озбиљно питање
Такав и овај беше што добих
С позивом за поновно виђање
Јес' да сам ружан, али културан
Одговорих, јер беше некако фина
Стрпљења само од ње сам тражио
Јер с таквом жељом није једина
А онда порука поново иста
Из поштовања сам се вратио
Девојци прелепој објанити морах
Да сам се само мало шалио
С прелепог лица осмејак неста
Ко на семафору црвено малочас
Круну са земље подигох јој
Нестаде заувек, нечух јој глас
Да јој се јавим и да се извиним
Хтедох искрено, ал' нисам мог'о
Јер под тим именом у телефону
Бројева имам баш много, много
А поруку њену наћи не могу
Да видим број или одговор напишем
Јер имам обичај, али је оправдан
Поруке након читања бришем
Да ли из поноса или покајања
Ил’ неког закона што није писан
Више ме није звала ни писала
Никад је више видео нисам
Ако се деси неким случајем
Да ову песму негде прочита
Нека ми опрости и нека схвати
Срела је човека што вечно скита
_____________________________________________________________________
ТРАЖИХ ЈЕ ДА ЈЕ ВИДИМ
Киша је падала, скривала сузе
Док лутах градом, где срећан бејах
У нади да ћу можда да сретнем
Жену с којојм се у њему смејах
Мокар до коже и сузних очију
У сваким очима ја видех њене
Све беху исте, небеско плаве
Ал' без топлине тражене жене
Киша је престала, а поглед мутан
Од суза које не скривах тада
Мутан ми поглед не сруши наду
Наставих лутање улицама града
Застах на трен, а срце залупа
Размислих, прст на чело метнем
Шта ће се десити, можда загрљену
С другим, насмејану ја је сретнем
Можда је боље за ране на срцу
Да вратим се кући у празан дом
Да је у мислима још само моја
У њима сигурно је у наручју мом
Лако је изабрати добро од лошег
Ал' тешко од две туге која је мања
Ипак одлучих да је у свом граду
Моју и само моју волим и сањам
_____________________________________________________________________
ЖИВ СИ АЛ' ТЕ НЕ ВИДИМО
Дарко Прибић (1968. - 2021.)
Радуј се Даре тамо на Небу
На месту светлом и прозрачном
Где нема туге, боли и јаука
А које никада није облачно
Нек' те се сети Господ у Царству
Тамо где праведници почивају
Опрости грехе свесне и несвесне
И након Суда настани у Рају
Јер Он је нада и спасење
Свих уснулих својих слугу
Молитву Њему из срца шаљем
За спас душе брату и другу
Жвот је вечан, душа на Небу
Тело смо морали земљи вратити
Уместо за шанком с тобом цигарету
Сам ћу на гробу свећу ти палити
Ти умро ниси, плакати нећу
На празан гроб нећу носити руже
На венцу нисам, ево са песмом
Последњи поздрав брате од Куже
_____________________________________________________________________
САМО САМ ИСКРЕН
Погледом мутним посматрам ласте
Док черга креће каљавим друмом
Птице се успешно крећу без радара
Док глупост човеку царује умом
Пишем без везе само да пишем
Јер књигу слажем, за штампу спремам
Па тек сада видех, не бројах добро
Једна песма ми фали, а ја је немам
Само сам искрен не замерајте ми
Ни ја вас нећу баш ништа питати
Песма је писана, као што рекох
Да попуни простор, немојте је читати
А ова строфа нек буде експеримент
Кад већ је ту да поиграм се мало
Кад рекох да је даље не читате
Питам се колико вас ме је послушало
_____________________________________________________________________
НЕДОВРШЕНА
Старица ручак сузама спрема
Уместо смеха уздах се чује
Сто сваки дан уредно поставља
Четири тањира, а никог не очекује
Кад дође време старица руча
Не недостаје јој наде и вере
А након ручка сто распрема
И чисте тањире са својим пере
Уредно старица башту је садила
Зимницу спремала, месо сушила
У хладу лети сто са четири столице
Седећи на једној суза је гушила
Не желим песму да завршим ову
Нека остане као слика без рама
Тако би настала само једна песма
А много више ако то оставим вама
_____________________________________________________________________
ЛАЗЕ У СРЦУ
Топла је ноћ изнад Београда
Пролазници тихо тротоаром газе
Светла велеграда и раскош његова
Заменити не могу Сремске Лазе
Калемегдан врви од вечерњих шетача
На клупи крај зида млади се мазе
Улични свирачи у Кнез Михајловој
Заменити не могу Сремске Лазе
Прелепе девојке, летње хаљинице
Сплавови на Сави, мале уске стазе
Стотине кафића и тржних центара
Заменити не могу Сремске Лазе
Волим те Београде, љубав си ми дао
Остајем у теби где на мене пазе
Иако су пусте, давно остављене
У теби ја видим моје Сремске Лазе
_____________________________________________________________________
ДОКОНИ НЕ ВОЛЕ РАД
Понекад размишљам ни о чему
када сам докон, а увек сам сам,
јер то ми некако најлакша тема
и једина у коју се разумем.
Не стидим се ја што сам глуп,
зашто бих, па нисам се сам правио,
једноставно сам онакав
каквим ме Бог створио,
а Он зна зашто Му у башти треба
цвећа свакојаког.
Али авај, наизглед лака,
ова тема је преширока
и мислим да ни о чему могу да размишљају
само много паметнији људи од мене,
јер ја уствари ни не знам шта је ништа
и како о томе да размишљам?
Када питаш некога :"Шта радиш", а он
ти одговори: "Ништа", примећујете ли
да ту нема негације?
Значи он не рече да не ради,
него одговори да ради ништа.
Дакле ради, а шта, е па ја сам,
како рекох, глуп да бих схватио
шта је то ништа. Слушам народну
песму и музика стане на моменат,
не свирају ништа. Не, они тада свирају
паузу, а не ништа.
Уствари, постоји ли "Ништа"?
Ја се не сећам да сам прочитао
у Светом писму да је Бог икада
створио - ништа.
_____________________________________________________________________
ИМАШ ОНО ШТО САМ УРАДИШ
А живот не пита, он тражи своје
Ко беби у повоју када заплаче
Флашицу пуну и пелену суву
Имати мораш или плакаће јаче
Време је само људско мерило
Иначе Бог га створио није
Јести и спавати мораш, па мораш
Живот не гледа која застава вије
Осим живота што Бог га дарује
Ништа у животу бесплатно није
Рачуна те ослободити може новац
Не могу сузе твоје ни било чије
Пијатељ само реч је у речнику
Пракса је друго, немој да грешиш
Ако ти затреба нестаће вешто
И појавити тек кад проблеме решиш
_____________________________________________________________________
НИЈЕ ТО ОД БОГА
Не косе ливаде више косци
Водоноша воду не носи
Машине људе заменише
Ал’ зато њих корона коси
Клубови, курве, музика, дрога
Не трче млади ливадом боси
Здрави, наварени, болесни, стари
Корона не бира већ редом коси
Гмо храна, мотика нема
Отрова чак и у јутарњој роси
Све је то мала маца за њу
Корона неуморно, обилно коси
Свештеник, просјак или магистар
Девојка згодна, недодирљива
Беба тек рођена, старац на умору
Корона коси није избирљива
Неки ћете бити покошени
Неки ћемо остати, нисмо исти
Писати будућим нараштајима
Ко нама Библију јеванђелисти
_____________________________________________________________________
ОБИЧНА ПЕСМА
Кад живот прође остаје питање
Шта смо уствари од њега хтели
Оста' ли ишта иза нас на земљи
Јесмо ли постојали, јесмо ли живели
Шта год да остане иза нас
Радили добро ил' шта нисмо смели
Јесмо ли постојали, лако је питање
А одговор: Јесмо, ако смо волели
А ми смо пробали против себе
Ма пробали смо против свих
Против живота, правила, истине
Ал' други нам написа задњи стих
_____________________________________________________________________
СВЕ У СВОЈЕ ВРЕМЕ
Кандило светло шири по слици
На месту где је била икона
У кући малој на крају села
Тишину ремете црквена звона
Пред сликом девојка, у оку суза
Човека гледа кога је волила
На истом месту где светац беше
Коме се некада са сузом молила
Живот је писац тужних романа
Главни јунаци у њима ми
Седеће девојка, кандило горети
Све док се уље не потроши
Време ће лечити боли у срцу
Јер лек је оно за све од Искона
Уместо слике човека неког
Висиће поново света икона
Други ће ући у живот девојке
Слику ће иконом сменити она
И једног дана у белој хаљини
Кренути цркви, зваће их звона
_____________________________________________________________________
ТУЂЕ РАНЕ НЕ БОЛЕ
Не падај на колена никада, никада
Ни када млад је месец изнад града
И ако паднеш немој тамо да останеш
Пад се не рачуна ако брзо устанеш
Не, не зобљи малине зелене никада
Ни када пун је месец изнад града
Не схватај ово као нешто строго
Стрпи се да сазреју, слађе су много
Не падај у чамотињу никада, никада
Ни када полумесец је изнад града
Главу горе, с проблемом се суочи
Веруј у себе и узбрдо не кочи
Како је лагано, баш лако, лако
Ни када нема месеца изнад града
Туђе проблеме, зачас речима решити
Своје не могу, не умем се ни тешити
_____________________________________________________________________
СА НЕБА ПАДА КИША
Кад сунце зађе чекамо зору
На старој трешњи одсјај у роси
Срећни смо доласком новога дана
Иако не знамо шта нам доноси
Кад љубав прође чекамо нову
Рањено срце поново да воли
Планове кујемо и будућност
Иако не знамо дал' ће да боли
Кад трешња не рађа бобице слатке
Чекасмо пролеће ново да листа
Сањасмо плодове црвене њене
Иако не знамо да можда је иста
Желимо на врх и падамо доле
На исте мередевине опет пењати
Зашто мислимо другачије ће бити
А при том не желимо ништа мењати
_____________________________________________________________________
НОРМАЛНО ЈЕ ОНО ШТО СЕ ПОНАВЉА
Уморна старица по киши иде
препуна туге, погнуте главе
Низ лице капљице цуре из ока
Помешане кишне и сузе праве
У браду нешто мрмља старица
Чује се гласно, ал' не разуме
Пошла је кући скрхана болом
Проблем решити свој не уме
На столу ручак чека постављен
Чашице, шоље, бибер и сланик
Пошла је старица хлеба да купи
Успут јој неко укр'о новчаник
_____________________________________________________________________
КАД ЗНАШ ДА МОЖДА ЗНАЧИ НЕЋЕ
Можда ће пролеће донети радост
Онима који виде зумбул кад цвета
Код мене зима и лед не престају
Нема пролећа, јесени ни лета
Туга је мој излазак, посао, хоби
Ко Сибир срце хладно и снено
Смрзнуто, ничије, празно и тамно
Некада врело и само њено
Можда ће некад сунце са неба
До леда у срцу моме допрети
Можда ће, Господ то једини зна
И птица сломљених крила да полети
_____________________________________________________________________
А ЖИВОТ НЕ ПИТА
Нема више оца мога
У шљивику да га коси
Нема старе мајке моје
Поврће да из баште носи
Њиву неко други оре
Отац је на другој листи
Авлија је у корову
Нема мајке да је чисти
Кућица је оронула
Јер не живе више тамо
Ја сам давно отишао
Сећање ми оста само
Не чују се смех ни сузе
Никад више тамо нећу
На другоме месту живе
Камен љубим, палим свећу
Све је било другачије
А ја сам далеко био
Нсам знао шта сам им'о
Док их нисам изгубио
_____________________________________________________________________
НЕ ЛАЖИ СЕБЕ
Бог нас је створио с разумом
То нас разликује од животиња
Ал' на жалост душу нам даровао
Па живот некад буде чамотиња
Тело је омот нечега битног
У њему душа наша обитава
И није важна уопште амбалажа
Битно је оно што у души спава
Зато се често срцем и душом
Са коначном одлуком косимо
Омотом шареним скрити можемо
То ружно што у души носимо
Говором можемо сакрити све
Лагати друге док душа зебе
Можда чак и најближе своје
Али на жалост, не и сами себе
_____________________________________________________________________
ИМЕ И НЕ ПАМТИМ
Гледм у свећу, пламен лелуја
А мисли лете на обале Саве
Богу се молим за срећу жене
Чије сам очи љубио плаве
Неверан бејах, опроштај тражим
Због молитве моје сузе лијем
Знао сам да ме искрено воли
Ал' то ме крај ње задржало није
Малени градић, име не памтим
Не памтим чак ни њено име
Сећам се само очију плавих
И једне топле од љубави зиме
Срећна је била те зимске ноћи
Тајну ће чувати заувек река
Да ли је знала да сутра одлазим
Тамо далеко да неко ме чека
Опрости Боже за сваку сузу
Из плавих очију за ме проливену
Или ме казни, ал' по вољи Твојој
За сваку истину моју скривену
_____________________________________________________________________
ЗОРАНА
Поглед се мути од црног вина
Прошло је двадесет година дана
Између, много жена је било
Ал' срце те памти, лепа Зорана
Памтим сва поља куда трчасмо
Лебдећи срећан лудо заљубљен
Још дуго кући када сам дошао
Све мирисало је на парфем њен
Река још шуми у глави мојој
Хлад који је правила борова грана
Испод које љубисмо се страсно
Дуго ћеш живети у мени Зорана
_____________________________________________________________________
МИЛИЦА
Ово је песма без рефрена
У ком бих понављао име њено
Милицу, пропланак испод Голије
И једно лето већ заборављено
А срце памти пут према селу
Чекање минибуса, лепу Ивањицу
Који ме возио док срце је тукло
При самој помисли на моју Милицу
Не, не није ово плагијат песме
Нећу ја просити у њој чобаницу
Због истог имена девојке и града
Не желим забораву да предам Милицу
Пољупци врели у маленом селу
Топлина тела, хладна Студеница
Обронци Голије чести су гости
Сећању моме и лепа Милица
_____________________________________________________________________
ДРАГАНА
Нисам ни након десет година
Заборавио укус меда са усана
Шумарице, шетњу, пролеће једно
Где ме је грлила у сузама Драгана
Нисам заборавио, а деценија прође
Како ме снажно љубећи стезала
Знала је пресрећна да тако мора
Није ме довољно чврсто везала
Анђео беше у лицу и у души
Жеља да заувек остнем ту
Или са собом да је поведем
Остаде јој заувек само у сну
Поћи сам морао, пут ме звао
Немирна душа и суза низ лице
Крагујевац памтим и радо се сетим
Драгана, пролеће, шетња, Шумарице
_____________________________________________________________________
ЈЕЛЕНА
Чачак је купало пролећно сунце
Кафић пред хотелом, кафа, гуарана
За другим столом девојка сама
У мојим грудима тек зарасла рана
Нес је пред њом, телефон у руци
За столом и она сама је била
Гледала около, а ја несмотрен
Погледом својим мој је ухватила
Те плаве очи и чедност у њима
Чудан поглед, који је нешто крио
Да јој не дозволим да буде сама
И пређем код ње довољан је био
Био сам гост у граду овом
Замолих је да ме упозна мало
Шетња до Љубића па до Мораве
Случајан пољубац, сећање остало
Дал' река плава ил' први пољубац
По којој шетасмо трава зелена
Ил' топлина из очију плавих ко небо
У мисли заувек записаше: Јелена
Сунце је лагано доносило таму
Телефон звуком поруку најавио
Морам да пођем, тихо је рекла
Да је разумем ја сам се правио
Тихо без пољупца и без загрљаја
Да ли збуњен бејах ил’ сам се стидео
Број телефона јој нисам затражио
Никад је више нисам чуо ни видео
И дан данас понекад с пролећа
Пре вечери и ноћи кад тек је мрачак
Често ми мислима ко галеб пролете
Плавоока Јелена, Морава, Чачак
_____________________________________________________________________
ДАНИЦА
Како је била прелепа и млада
Усана њених и мед се стидео
А тело складно тако извајано
Нешто што свет још није видео
Како ме грлила рукама нежно
Стављала главу на моје раме
На врату дах сам њен осећао
Док се припијала и везала за ме
Усне су се тражиле у тихој ноћи
Чула се само хладна Рибница
Краљево малено наспрам срца
Док ме је страсно љубила Даница
У заносу љубави није ни мислила
Задњи пут да ме љуби ноћи ове
Јер зором раном док у сну буде
Далеко бићу, Београд ме зове
Да ли је плакала ил' ме се не сећа
Ал' срце још памти прелепу Даницу
Краљево мокро од вечне поплаве
Пољупце вреле уз немирну Рибницу
_____________________________________________________________________
АНА
Случајно пут ме наведе тамо
У Сомбор једнога јесењег дана
На пиће свратисмо баш у тај кафић
Где вече проведесмо некада Ана
За нашим столом срећни су двоје
Са смехом ко што смо ми некада
Осетих жељу фијакер да позовем
Да се провозам улицама града
Нисам ја жељан сомборских кућа
Него је жеља то душе ми сетне
Можда те негде међу пролазницима
Насмејану у шетњи поново сретнем
Исписмо пиће и пут настависмо
Са сликом Ана још сам остао
Давно сам у Сомбору љубио те
И да сам те срео, дал' бих те познао
_____________________________________________________________________
ДАНИЈЕЛА
Данас си жена, удата ваљда
Јер давно беше кад сам те срео
Пољупце нежне на Фрушкој Гори
На усне стављао, а нисам волео
Не знам у мени шта си видела
Знала си моја љубав је њена
Да те не волим, а никад и нећу
Даде ми се млада, заљубљена
Шта ли си мислила док си ме љубила
Обећао ништа нисам нити ти крио
Шта ли те је вукло у мој загрљај
А знала си да заузет сам био
Зашто сузе на растанку тада
Дал' си се тајно нечему надала
Да бићу с тобом само тог дана
Не можеш рећи да ниси знала
Згодна си била, памћење служи
Лепа и млада, лика се не сећам
За мене била си једна у низу
Надам се да си нечија срећа
Грех је и мој, сама ниси могла
Радити оно што ниси смела
Понекад ето ипак се сетим
Фрушка гора, лето и Данијела
_____________________________________________________________________
ИВАНА
Није се осмех још угасио
Памтим ти очи ко првог дана
Волео нисам, љубио јесам
Ал’ ипак срећна била си Ивана
Им'о сам љубав, а ти си знала
Да бићу с тобом и брзо поћ'
Свеједно срце гори од среће
Иако знала си: За једну ноћ
Било је лето, свици се чули
Топлина, сена, уснице медне
била си срећна, а свесна ипак
Ту смо само због ноћи једне
Ивана ако негде набасаш
Случајно прочиташ ове риме
Знај да си била мало другачија
Теби сам упамтио чак и име
Надам се да си срећна жена
Поред мушларца који те воли
Ниси ти Ивана заслужила мене
Ни сличног који наноси боли
_____________________________________________________________________
ЧЕТРДЕСЕТОСМА
Она је требала вечна да буде
До гроба њу ћу волети само
Такве намере имадох тада
Кад из Београда кренух тамо
Она је била од свих другачија
Једина која љубав је имала
Али је сачувати није успела
Јер није могла ил' није знала
Она је једина која не беше
У плану девојка за једну ноћ
Ал' ипак срећа и поред љубави
Кратко трајаше, морао сам поћ'
Она ми беше сунце сред зиме
Ливада шарена, цветна и росна
Ал' то јој се име свидело није
Изабра да буде "четрдесетосма"
Не, њу не памтим и не сећам се
Она доноси срећу и тугу тиху
Ни град ни име јој поменути нећу
Има је у свакој песми и стиху
Једино што има ко и све чатерке
Које су прошле кроз живот мој:
У град њен нећу никада више
И из телефона изибрисан број
_____________________________________________________________________
АНИЦА
Друштво је певало ја сузе крио
Циганин гудалом миловао жице
Ко мачем срце ми је пробадао
У референу име једне девојчице
Друштво је певало ја сам далеко
Физички с њима с осмехом на лицу
У малом селу на клупи под орасом
У мислима једну љубим девојчицу
Друштво је певало, а ја сам клео
Ову песму и све њезине риме
Не би ме она у прошлост вратила
Да Циганин стари не понавља име
Били смо млади, а успомена оста
Циганин и не зна своју "кривицу"
Поред толико песама веселих и тужних
Што потрефи баш ову и сети на Аницу
_____________________________________________________________________
НЕНА
Ни лик ни тело више не памтим
Само име девојке једне
Осећаја који телом се ширио
Док сам љубио усне јој чедне
Била је тиха, искрена нежна
Код заједничког друга је виђао
Јер нису други смели да знају
Да јој се један војник свиђао
Давно је било, убеђења друга
Мобилни тада није постојао
Ја бих код друга крадом отишао
А онда је он на кафу позвао
Војнички дани споро пролазе
Увече крижаш дан по дан
Књажевац осамдест и четврте
И Нена лепа ко најлепши сан
Растанак, сузе и договори
Понегде неко остаде писмо
Књажевац, пријатељ, прелепа Нена
Никад се више видели нисмо
_____________________________________________________________________
ЈОВАНА
Не дирај брате, не дирај рану
Пусти је нека боли
Има због кога жао ми није
Немој, брат те моли
Причај ми брате о било чему
Остави рану ми дату
Нека ме боли има због кога
Немој, учини брату
Нагарада овај бол је брате
Мени од Бога дата
Са њом грех кајем, не видај је
Немој, послушај брата
Не дирај брате, заслужио сам
Нека, не дирај рану
Лаг’о сам и морам да искајем
Малени Вршац и лепу Јовану
_____________________________________________________________________
ПРВА
А памти срце девојку једну
Иако видели нисмо се никада
Јесте ме волела, ал' никад не одох
Далеко беше до њеног града
Она је једина чији број још стоји
У именику мом крај ника записан
Она је моја прва сајбер љубав
Коју никада видео нисам
Била је млада и малолетна
Воела ме, много је тужно
Желеше девојче да ме загрли
Ал' град њен је јужније од јужно
А нико није могао осим мене
Да је извуче из породичног гнезда
Име не желим да јој помињем
Носи га на небу најсјајнија звезда
_____________________________________________________________________
САРА
Парк поред аутобусне станице
Сара надарена ко и њен град
Још неколико љубих цура без имена
Не памтим сва, велик је Нови Сад
Не памтим ни све градове и села
Године пролозе, хладе се лета
Србију прођох уздуж и попреко
Изљубих најлепше девојке с чета
Сада се кајем због навике моје
Ниједан број у телефону не оста
Сада ми значе више него онда
Кад све само сећање поста
А и да нисам, да је именик пун
Да нисам све те брпјеве брисао
Ко зна да ли бих позвао и једну
Можда чак ни поруку написао
Био сам главни, а не и најлепши
Психологија, писах оно што воле
Имао стрпљења док се не заљубе
Па изглед небитан, за љубав моле
Хоби ми беше, па сам бележио
Али цртице само имена пис’о нисам
Када сам се повукао и пребројао
за седам година - четредестосам
Написах песме некима само
Већине се не сећам, а и кога брига
Ионако приче и имена сличне су биле
А за све би требала једна књига
Био сам упоран, пажјив и главни
Лепо писао нисам “ономе” свирао
Док други било које су молили
Између најлепших ја сам бирао
Београд нисам намерно поменуо
Логично да њих је било највише
Када зором затворе улазна врата
Следи заборав, а број се брише
Не сећам се доста имена, ликова
С девојком у граду, хтео не хтео
Док шетасмо Калишом, у кафићу, клубу
Ко зна колико сам их случајно срео
Живот ме тако натерао, ваљда
Девојка верна, ја љубавни скитница
Сад косе седе логове читам
Лепе девојчице, ја и “Крстарица”
_____________________________________________________________________
НИСАМ НИ БИО
Време је стало, а дани иду
Птичице певају као у сну
Сунце кроз облаке покуашава
Док седим срећан на живота дну
Нећу се вратити, не зовите ме
Никоме тамо знам да не фалим
А ви мени никад требали и нисте
Немам ја чиме да се похавлим
Сунце је грануло, а светла фали
Радост и жалост немају сврху
Сватови бели, а црне сахране
Онима на дну и онима на врху
Нећу се вратити, не зовите ме
Немам шта ја да тражим тамо
Нити ћу ја недостојати коме
А ви за мене сенке сте само
Срце ми пламти, а жара нема
Нека ме нико не хвали ни куди
Довољно је, заиста је довољно
Са дна живота сам себи судим
Нећу се вратити, не зовите ме
Нека ме нигде, нека ме, нека
На пуста раскршћа са сто путева
На крају којих ме нико не чека
_____________________________________________________________________
ЛАЖ ЈЕ У ШАРЕНОМ ОМОТУ
Не иди тамо где не иде ти се
Него заволи најпре место то
Па иди тамо где волиш да идеш
Рад преко воље је највеће зло
Не сади цвеће које не мирише
Зато што украс је или слично
Ако га садиш само због тога
Дуже ће трајати, купи пластично
Не смеј се кад ти до смеха није
Да ти верују сви ће се правити
А када одеш неће се ни сећати
Сам у сузама ћеш се давити
Кад ти се плаче онда плачи
Не примај утеху коју ти нуде
Није их Бог без разлога створио
И смех и радост, све је за људе
Не глуми, не скривај осећања
Чак и од бола кад не знаш где си
Плачи , смеј се, кад осетиш потребу
Не лажи бар себе, буди шта јеси
_____________________________________________________________________
ЧУВАЈ СЕ И БОГ ТЕ ЧУВА
Лабуд је бели реком пливао
Отпадак јестив понеки зграбио
Голман је био врло опрезан
Ал' центарфор ипак го је забио
Песник је стихове скоро спевао
Слободан с римом све је рекао
Човек је на време у пекару стигао
Али бурек се није тог дана пекао
Семафор зелено светло је упалио
Пешак замишљен и даље чекао
Пливач је врсан на вртлог наиш'о
Немоћи свестан води се предао
А шта да кажем, речено све је
Не можеш знати шта ти се спрема
Божјом промишљу живот нас води
Сви смо сведоци: Логике нема
_____________________________________________________________________
ИМЕ НЕ ЧИНИ ЧОВЕКА
Човек је седео у парку сам
Озбиљног лица, сетна погледа
Подочњаци, издајице откривају
Несаницу која мира му неда
Срећан је човек некада био
И снаге препун попут тигра
Сад сломљен седи и посматра
Дечака безбрижно како се игра
Не гледа човек ни трен на страну
Деце је много на игралишту
Ал’ дечак један плавокоси
Заокупља сву његову машту
Дуго је седео човек у мислима
Са друге клупе жена је устала
Суза се оте сама, кад жена је
Дечека његовим именом позвала
_____________________________________________________________________
НИСМО ВЕЧНИ
Не причај ником да моја си била
Не занима никог карика у низу
Спреми се ипак за светије нешто
Уживај данас јер крај је близу
Не тражи светло кад сунце зађе
Због мене своју не причај кризу
Спреми се ипак за светије нешто
Уживај данас јер крај је близу
За пут на Небо карта ти не треба
За улазак у пакао не требаш визу
Спреми се ипак за светије нешто
Уживај данас јер крај је близу
Не читај молитву с нечистих усана
За псе који лају, кажу да не гризу
Спреми се ипак за светије нешто
Уживај данас јер крај је близу
Корона је слепа на младост и здравље
На мини сукњицу и свештеника ризу
Спреми се ипак за светије нешто
Уживај данас јер крај је близу
Не смарај људе жаљењем за мном
Не занима никог куда сам пошао
Спремај се за пут у једном правцу
Прихвати или немој, ал' крај је дошао
_____________________________________________________________________
МАЈМУНСКА ПОСЛА
Када ме једнога дана нестане
Плућа кад заувек престану дисати
Ко ће вас онда јавно псовати
Ко ће вам прелепе песме писати
Када једном одем негде заувек
Ко ће вас причама својим давити
О коме ћете ружне лажи говорити
Кога ћете онда будалом правити
Нисте се питали јер вам је добро
Недостајаћу, али немојте се жалити
Јер на време сте били опоменути
Ја нисам ко други, ја ћу вам фалити
О мени увек све сте баш знали
Нит' сам се стидео, нити сам крио
И кад се душа Господу престави
О мени обиђите оно: "Добар је био”
_____________________________________________________________________
Књига је посвећена онима који живе
неким другим животом, а телесно ми фале:
супрузи Мари, оцу Душану и мајци Марици
_____________________________________________________________________
Нема коментара:
Постави коментар